Koliko puta čujem bes učenika na hodniku: “I sve sam rekla kako je i ona i dobila sam 4″. Čak i kad dođu na moj čas još uvek su pod utiskom da su odgovarali od A do Š i da nisu dobili peticu. Izgubim uvek nekoliko minuta da im objasnim da je za puko prepričavanje najveća ocena 3, ali mi ne veruju. Da li navika iz osnovne škole, ali učenici bukvalno uče onako kako je nastavnik ispredavao. A obzirom da 90% nastavnika predaje “frontalno držeći govor” učenici misle da i oni tako trebaju prilikom odgovaranja.
Ne znam koliko je nastavnicima poznato i ne znam kakav je pravilnik ocenjivanja u osnovnoj školi, ali u srednjoj ako učenik zna termine, neke činjenice, shvata glavnu ideju i kaže svojim rečima ono što je od nastavika dobio na prethodnim časovima, to spada u nizak nivo saznavanja, da kažemo ocene dva ili eventualno tri. Zavisi od subjektivnosti nastavnika.
Za veću ocenu od dvojke ili trojke, potrebno je da primeni to što je naučio na neku situaciju, koja je vezana za svakodnevnicu i koja ne stoji u knjizi. Za taj nivo primene, najčešća je ocena trojka i eventulano četvorka, naravno zavisi i od interpretacije 
Ono što učenika čini odličnim je njegova karakteristika da razlikuje činjenice od hipoteza, razlaže problem na više manjih i povezuje njihove karakteristike, odnosno analizira sadržaj koji mu je nastavnik preneo. Za to su ocene četvorka i petica.
Još viši nivoi saznavanja: evaluacija i sinteza kod kojih učenik daje svoj sud, mišljenje, kreira novo i predlaže načine rešavanja su veoma visoki nivoi i ako to primetimo kod učenika oko ocena nema problema, takve učenike trebamo primetiti i pomoći ima da se takmiče i unaprede svoje znanje.
Šteta je što ove nivoe znanja ne ocenjujemo objektivno i kako treba, pa dolazimo do toga da učenici na nekim časovima dobiju peticu za puko prepričavanje lekcije a na nekim trojku za isto prezentovano znanje.