Jedan razgovor sa mojom kolegenicom koja inače predaje u osnovnoj školi me je naveo na neke čudne misli. Pita me ona kako ide reforma obrazovanja i zašto radimo nešto od repa a ne od glave. Generalno je u pravu. Ali reforma obrazovanja nije samo u srednjoj školi već je i u osnovnoj. Samo što nemaju isti efekat. Celu priču oko reforme je pokrenulo ministarstvo, ali je za srednje stručno obrazovanje našlo podršku u stranim organizacijama dok u osnovnom obrazovanju se sve oslanja na domaće snage. I tu je veliki problem.
Mi u srednjem obrazovanju smo dobili jak dril kako se to radi napolje i logično uzeli ono što valja i sada prepisujemo.. Nemamo mi šta da se pravimo pametni i da izmišljamo, tim koji dobija se ne menja. Ali osnovne škole su u problemu, a samim tim i naš posao je sa manje efekata. U osnovnim školama nastavnici nemaju toliku snagu da se organizuju i udruže i da reše neke svoje elementarne probleme. Ako iz fizike govore o grafikonima u VI razredu a iz matematike to uče tek u razredima posle, to je veliki problem i za učenike i za nastavnike. E oni tu nemaju mogućnost da se organizuju i da takve propuste usklade. Ovo je samo jedan primer. Džaba mi kasnije radimo gore nešto dobro kada nam dolaze učenici koji su izgubljeni u moru informacija koje dobijaju u osnovnoj školi.
Sličan problem imamo i mi u srednje stručnom obrazovanju. Da li da školujemo učenike za rad ili za nastavak školovanja. Mi pokušavamo i jedno i drugo. Mada je sada situacija na fakultetima … blago očajna. Zadovoljan sam pojavom privatnih fakulteta i jedva čekam da se omasove i privatne škole ali nisam zadovoljan njihovim kriterijumima. Pogotovu za upis a kasnije i za školovanje. Sličan raskorak koji je između reforme osnovnog i srednjeg obrazovanja takav je između strategije države (koje u stvari i nema) po pitanju obrazovanja i stanja u praksi. Evo da vam navedem neke činjenice.
U Nemačkoj na svakog završenom maturanta nakon srednje škole postoji 0,5 mesta na fakultetu. Znači za njih pola nema mesta na visokim školama i oni moraju da rade. Polovina boljih prolazi dalje. Kod nas je slučaj da na svakog završenog maturanta ima jedno mesto na fakultetu. Znači za svakog ima mesta i ako uspeju, svi mogu na fakultete. Sva sreća pa ne uspevaju svi … ili neće. To je slučaj i sa zemlajma u okruženju. Slučaj koji je u Ukrajini je da na svakog završenog maturanta postoje 5 mesta na fakultetu. Znači kod njih je bitka ko će sakupiti što više studenata i samim tim opada kvalitet obrazovanja.
Ovo je direktno vezano i sa stopom nezaposlenosti. Naravno u Nemačkoj je najmanja a u Ukrajini najveća. Jer nema ko da radi … svi studiraju. Ovome mogu nadovezati još neke činjenice. Da u Ukrajini 36 % učenika koji upišu I razred osnovne škole završi fakultet. Kod nas je taj procenat oko 10% dok je u Nemačkoj oko 8% a verovali ili ne u Crnoj Gori je samo 1% (ostali dolaze da studiraju u Srbiji 🙂 🙂 🙂 )
Sve u svemu džaba mi krečimo ako država uskoro ne napravi mnogo ozbiljniju strategiju obrazovanja. Sve ove reforme i reformice daju svoj doprinos tome ali … za nas je to veoma sporo.
Pingback: Skolstvo u Srbiji « D E D A B O R
Ja sam malo dosadna s komentarima ovih dana, ali moram 🙂 Ovaj tekst me je podsetio na neke moje dileme… koje još nisam uspela da uspešno razrešim.
Da li je moguće da reforma gimnazije i osnovne škole ide paralelno? Zar ne treba da zahteve za standarde osnovnoškolskog obrazovanja postavi gimnazija? I srednje stručne škole, naravno, ali mislim ipak pre gimnazija, jer su zahtevi za predznanje kod njih veći.
Već neko vreme, od „kraja“ reforme osnovnih škola, mi se čini da postoji ogroman raskorak između standarda znanja na kraju osnovne škole i potrebnog predznanja za upis skoro bilo kog četvorogodišnjeg profila. I to ogroman raskorak. Veličine cele jedne školske godine!
Kako razrešiti večitu dilemu u srednjoškolskoj nastavi: da li decu učiti ono što piše u planu i programu, ili im popunjavati rupe u znanju iz osnovne škole? Već par godina žongliram između ta dva i čini mi se da moj rad usporava i podriva dobre đake koji nemaju rupe u znanju. Na granici sam da prestanem to da radim, da se okrenem dubini koju zahtevaju kurikulumi, a da „krpljenje rupa u znanju“ ipak prepustim privatnim profesorima. S druge strane, žao mi je dece… ipak su oni sa problemima u većini i ne mogu svi da sebi priušte privatne časove.