Neko je na jednom evaluacionim listiću napisao ovaj naslov. To je valjda rekao Seneka . Ima pravo u potpunosti, izgleda da put do mozga ide preko stomaka 🙂
Kažu da mi nismo navikli da radimo. Nekako okružen sam ljudima koji mnogo rade, samo mislim da ne cene dovoljno svoj rad. Oko mene su i neki stranci koji dolaze iz zemalja koje su razvila građansko društvo i uče mene kako da to ovde napravim (bar u jednom sektoru). Rekoh im: „Ma to je lako, ja radim sa nastavnicima!“ Ali navika je jedna čudna stvar. Ne želim da kritikujem nastavnike ali očekujem da mi budemo najbolji među jednakima i da imamo mnogo širi pogled na stvari oko nas. Ne znam dali sam u pravu … ali primetno je da mađu mnogima vlada i „uskogrudost“.
Odakle nama pravo da mislimo da smo nezamenjivi? Ne bitno da li smo savetnici, direktori škola, nastavnici ili tetkice, domari …. zašto mislimo da neko treba da nam ugađa i plaća nam da bi sebe usavršavali? Čime se to ja ili moj kolega izdvajamo od ostalih službenika pa država (naša ili strana) treba da ulaže i izdvaja novac, energiju ili vreme za nas? Pasivan položaj svakog pojedinca u obrazovanju dovodi do situacije da je 90% nastavnika nezadovoljno obrazovnim sistemom i naravno da je uvek neko drugi kriv.
Od 2002. godine slušam razne razloge zašto je jedna velika evropska sila došla kod nas u Srbiju i rešila da „troši“ neki novac. Naravno, da sam sve zapisivao, imao bi veliku zbirku priča svetskih zavera da bi mi i najveći pisci SF zavideli. Priznajem da sam i ja razmišljao na tu temu, ali kad sam video da se moje rešenje ne poklapa ni sa jednim drugim, digao sam ruke i prihvatio da je to odlično za naše obrazovanje i trudio se da to iskoristim za sve nas.
Ali ima i onih koji u Beograd nisu bili od završetka svojih studija (pre 20-ak godina) a od 2003. g. dolazili su svaki mesec. I to naravno za dž. Ima i onih koji su se na tim putovanjima hranili mnogo bolje nego kući … i to sve za dž. Ima i onih koji su dobili najstručniju i najkvalitetniju podršku u našem sistemu obrazovanja i to naravno sve za dž. Kada danas razmislimo nakon 7 godina šta smo vratili našem sisitemu od tih „dž“ usluga … ne vidim jasnu i veliku promenu.
Da li kada čitate neku stručnu knjigu i usavršavate se, tražite od nekog da vam je kupi? Da li nakon surfovanja netom u kafiću i pronalaženja pripreme za čas, tražite da vam neko plati piće ili kad ste sa prijateljem na večeri i on vas obavesti o novoj metodi rada na času tražite od njega da plati večeru? U svim ovim situacijama se usavršavamo, ali sami plaćamo piće, ručak ili taksi do bilioteke. Zašto onda mislimo da neko drugi treba da nam plati hranu, put, predavače, osveženje …. da bi mi napredovali u struci? Sasvim je moguće da negde postoji odgovor na ovo pitanje ali ja ga ne vidim. Žao mi je ljudi koji po defaultu ostaju „gladni“ na stručnim skupovima, ali mi je drago da ima i onih kojima je glad za znanjem veća od gladi za hranom.
Izvinjavam se svima zbog ovakvog, da kažem nestandardnog teksta, na ovom sajtu, ali … nadam se da ćete razumeti 🙂
Poštovani Zorane,
pošto sam prvi put kod vas u gostima :), lako je moguće da sam promašila temu, pa molim da ne zamerite.
Juče mi je na posao došla jedna gospođa koja je iskusan prosvetar starog kova, rečita i pametna prof. sprskog jezika/književnosti, i rekla nam nešto što me je zapanjilo.
Kako sam ja razumela, deci (roditeljima?) će se dati svaka moguća sloboda: da problematično dete ne možete prebaciti u drugu školu ako roditelji ne daju pristanak, da detetu ne može da se da ukor ako ono neće (ili, valjda – roditelji neće?), da nema maltene nikakvih načina sankcionisanja lošeg ponašanja (a koji neće prosvetara dovesti u situaciju da ostane bez posla ako se „nesrećni“ roditelj žali ministarstvu), i tako dalje i tome slično. Npr. da ne možete problematičnom detetu zabraniti da ide na školsku žurku za kraj godine, jer ministarstvo može da reši suprotno i da vas kazni, ako se roditelj žali… A žaliće se, k’o da gledam.
Ja sam čovek koji je jako davno išao u osnovnu i srednju školu, dakle – iz doba kada je prosvetni radnik bio Zakon i kada nam je svima govoreno „učiteljicu U USTA da gledaš i da pisnuo nisi“ :)), te mi je ovo blago rečeno nepojmljivo.
Moje skromno opažanje je da su deca (i roditelji) već dovoljno problematični, da ne kažem šta crnje, a ako sam dobro razumela odredbe koje treba da stupe na snagu – mi ćemo za 15 godina imati strahotu po školama.
Molila bih vas da mi kažete nešto po ovom pitanju, ili – da me uputite na odgovarajuću temu, ako sam jako promašila mesto :).
Hvala i pozdrav.
Dobrodošla Borislava u goste 🙂
naravno da niste promašili temu. Ceo ovaj sajt otvoren je za probleme u obrazovanju.
Današnji zakoni iz bilo koje oblasti pa i iz obrazovanja pružaju veliku pravnu zaštitu učenika. Iz tog razloga nastavnici smatraju da su ne moćni pred učenicima i roditeljima i unaprad gube bitke koje trebaju dobiti. Degradiranje profesije prosvetnog radnika doprinali su sami prosvetni radnici. Najviše !!!
Kada je nastavnik „pravi“ nastavnik, ni 1000 zakona ne može da zaštiti učenika od ne znanja i ne vaspitanja. Zna se koje je najače oružije nastavnika, ali mali broj nastavnika sme da ga koristi. Pa vi pročitajte između redova 🙂
Hvala na javljanju, Vaš komentar me je podstakao da napišem ceo tekst o ovome. Očekujte uskoro.
Hvala, bolje vas našla, jako mi se dopada vaš blog :).
Ja bih bila slobodna da kažem da je to slično kao i u našoj struci: za to što smo ovakvi i onakvi, pretežno nisu krivi pacijenti…
Ja bih bila slobodna da još jednom vašu profesiju poredim sa svojom; ja ne radim sa decom, ali u to malo iskustva sa decom i redovnog gledanja dečjeg stomatologa kako radi, ukratko stvar mogu da opišem ovako.
Mi možemo dete i da macamo, i da mu pričamo, i da ga zavaramo, i šta god hoćete, ali u jednom momentu dođe taj trenutak da treba da otvori usta.
Ako neće (kao što obično jasno kaže NEĆU, često propraćeno i vrlo… živopisnim rečnikom), tu neko treba da se postavi kao autoritet i da preuzme kontrolu.
Posle preko 20 godina staža, ja sve više viđam roditelje koji nisu za to sposobni, i koji očekuju od stomatologa da preuzme tu ulogu… E, sad, ima nas koji smo autoriteti bez napora, gde nas slušaju i vrlo odrasli pukovnici BIA :), a ima i onih koji (doslovno) sednu pa plaču, krenu da paniče, čak je jedan kolega i pao u nesvest kad je pacijentu pozlilo… Mislim, da nije strašno, pa da bude smešno :).
Moje amatersko viđenje je da mora biti vrlo slično i sa vama – nekako mi deluje da vrsni prosvetni radnici imaju ogroman repertoar „varki“, ali da imaju i Pravi Autoritet u trenutku kada se baš to iziskuje… Ako razred može da ga natera u plač, onda je tu završio odmah :).
My twopence :).
I hvala na dobrodošlici i odgovoru, Zorane.