Evo još malo „pametovanja“ sa moje strane … šta i kako da radimo, a da zadržimo učenike na času. Zašto baš da zadržimo učenike na času? Pa, svakodnevna dešavanja u našim školama i obrazovnom sistemu naše lepe Srbije inspirišu me da napišem tekst na tu temu. A i sama statistika na tromesečju dala mi je dodatni „vetar u krila“. Rekordan broj izostanaka i najlošiji uspeh od kada postoji škola. Od 9 nedelja (na koliko smo računali izostanke), u proseku svaki učenik škole je izostao jednu celu nedelju. Naravno, treći i četvrti razred mnogo, mnogo više. Pa, čemu onda škola.
Ne znam kako to vama deluje, ali meni je katastrofalno. I naravno, dok svi nešto pametuju i žale se na Zakone i prava učenika, kako im niko ništa ne može (o ovome ću posebno pisati …), ja sam rešio da dam mali doprinos. Bar preko ovog sajta … jeste to mali auditorijum, ali za mene i te kako važan.
Jednostavno, ako učenike ne možemo naterati nikakvom silom da budu na časovima, onda moramo promeniti način. Pokušajmo milom … napravimo im časove interesantnim tako da žele da ostanu i da požuruju taksistu da ne bi zakasnili. Preme tome, evo nekih predloga i nekoliko karakteristika „dobrog nastavnika“ 🙂
- Komunikacija
Ovo je ključ svega. Da bi to bilo jasnije, gledajmo na to obrnuto. Ako dođemo na čas, niko nas ništa ne pita, svi lepo slušaju, nema dodatnih pojašnjavanja, zvoni i učenici odu dalje, mi upišemo čas …. neko bi rekao IDILA, ali to je siguran dokaz da nešto ne valja. Moramo ostvariti jasnu komunikaciju sa učenicima. Moramo se približiti njihovom nivou komunikacije, ali to nikako ne znači da sa njima moramo biti drugari – baš suprotno. Dobra komunikacija nam služi da im mnogo jasnije približimo gradivo, a i da im predstavimo nas nastavnike kao osobe koje ne misle samo na školu i sebe, nego i na njih. Mnogim „izletima“ van gradiva na času zainteresovaćemo ih da dolaze i da očekuju da sa nama mogu razgovarati .. a ne samo slušati.
- Jasni tokovi na času
Na svakom času bi trebalo da imamo jasne faze. Pod ovim mislim da nekako uvek mora postojati uvod, razrada i zaključak. Naravno, ovo jasno prikazuje didaktika časa i pedagoški pristup, ali stvarno je tako. Nisam ja ništa izmislio. Nebitno kako ćemo to realizovati, ali ako učenici znaju u kom pravcu se kreće čas, biće im mnogo lakše da usvoje znanja i veštine koje im prenosimo. Veoma je važno kako završavamo čas. Ako za to imamo neku lepu metodu koja ih uvek prijatno iznenadi, neće nakon pola sata da pitaju da izađu do toaleta i naravno, da se ne vrate do kraja. Ovo je sitnica, ali pokušajte.
- Međusobni odnosi
Takođe sam o ovome negde pisao, ali nije na odmet ponoviti još jednom.
- U razgovoru sa učenicima uvek ih gledajte u oči. Vama to deluje logično, ali sigurno se sećate da ste ih nekad nešto pitali, a pogled vam je ostao na nekoj strani u dnevniku ili na njihovom testu.
- Osmeh. Ovo je tako malo, a tako mnogo znači. Mislim da ne treba objašnjavati dalje.
- Nikako ne zaboravite ime. I o ovome sam pisao .. link
- Popričajte i o svojim greškama. Naravno, ko radi taj i greši, pa tako i nastavnici ponekad naprave neku grešku. Nemojte preko nje preći ćutke nadajući se da oni nisu primetili .. i te kako su primetili. Jednostavno se osvrnite i recite nešto o tome – dobiće informaciju koja im treba, a i vas će smatrati „živom“ osobom, a ne robotom.
Ovo su samo neki od predloga kako će vas učenici više poštovati i više vam se približiti. A to je osnova da bi vas dalje slušali i dolazili na vaš čas. Naravno, ako sve ovo upotpunite nekim dobrim metodama pri realizaciji nastavne jedinice, napravićete pola posla. A još kad bi delili i lepe ocene …. imali bi punu učionicu.
Pretpostavljam da svako od vas ovaj spisak može nastaviti i dopuniti. Pa slobono, ne ustručavajte se … tu su komentari.
Situacija je vise nego katastrofalna. Odeljenje treceg razreda, prosecan broj izostanaka po uceniku 22, broj nedovoljnih ocena toliki, da su kolege odustale od njihovog izvodjenja za tromesecje (sto je ranije bila praksa).
Moram da priznam da jedan od onih nastavnika, koji mnogo prica sa svojim ucenicima. Od 17 casova strucnog predmeta (u ovoj skolskoj godini do sada), sa odeljenjem u kom sam odeljenski staresina, bar 5 sam „izgubila“ posvetivsi razgovoru o vaznosti skole, primerenog ponasanja, prisustva nastavi, medjusobnom postovanju ucenika i nastavnika, potrebi da se medjusobno saslusamo… i plus casovi odeljenske zajednice sa ovim i slicnim temama.
Kada upisem losu ocenju, sekiram se, cini mi se, vise nego ucenik, ako izreknem vaspitnu meru, lose se osecam ceo dan… Metode definitivno pomazu, ali ne u dovoljnoj meri.
Nisam za resavanje problema silom, ali cini se da ni milom ne daje bas zeljene rezultate.
Vesna, potpuno ste u pravu.
Situacija je toliko očajna da su i učenici i nastavnici digli ruke. Apsolutno ne znam kako će se ova godina završiti, jer u nekoliko dnevnika sam video dodavanja listova i evidentiranje učenika u onoj skroz desnoj koloni u napomeni. Jednostavno već u utorak-sredu sve je popunjeno naniže do petka.
Kada ih pitam šta to rade, da li su svesni, lagano odgovaraju da sad ne mogu biti izbačeni zbog neopravdanih. NIsam onaj ko bi trebao da kritikuje novi zakon, ali mnogo je trebalo da se učini pre nego se ovo dozvoli.
A apatija učenika je posebna stvar. Kada su učenici podeljeni u grupe, pa još ne dođu njih nekoliko ostaje da radimo sa 5-6 učenika.
Katastrofa
Raduje me cinjenica da kolege u srednjim skolama i gimnazijama misle o ovom problemu. Obicno im je sav komentar na lose ocene i veliki broj izostanaka : Srednja skola nije obavezna! Surovo. Ne bismo voleli da nam pola nacije ostane samo sa zavrsenom osnovnom skolom, zar ne?
Ja radim u osnovnoj skoli i svaki put kad jednu generaciju ispratim , sacekaju me slicne teme za razmisljanje. Naime, u nasem komsiluku je gimnazija koja je jako popularna medju nasim boljim djacima. Eto, ove godine se u tu gimnaziju upisalo desetak mojih djaka , i to samo vukovci. Prag za upis je bio takav da se u tu gimnaziju upisuju samo odlicni djaci sa cele opstine. I onda dodje prvi kontrolni iz matematike ( trigonometrija za koju prvi put cuju, funkcije i liskazne formule) na kojem svi ovi nasi odlikasi dobiju uglavnom dvojke ali su srecni jerje najveca ocena trojka. Kad ih pitam sta se desilo, kako su tako kiksnuli odgovor je da su im predavanja izuzetno stura, da im profesori kasne na cas, ne pregledaju domaci a kad ih nesto, sto im nije jasno , pitaju odgovor je : Pogledaj to sam kuci! Kao da im je zelja da ucenici odmah shvate da na tim casovima nista pametno nece nauciti pa ih mogu koristiti za dremanje , kupovanje dorucka, prepisivanje sa table u potpunoj tisini, odlazak do zubara ili sta slicno. Eto, tako nastaju neopravdani izostanci.
Rad u osnovnoj i srednjoj skoli ne bi trebao da se mnogo razlikuje po pristupu uceniku, osmisljavanju casa , izboru metoda rada. Retke su kolege, barem u matematici koji uvidjaju vaznost svog predavanja. Uglavnom prepustaju djacima da samoinicijativno, uz pomoc privatnog nastavnika, krenu u osvajanje malo bolje ocene. Steta. Kada bi svom casu pristupili na malo kreativniji nacin i sami bi se lepse osecali tih 45 minuta.
Eh, kad bih ja dobila odeljenje samih odlikasa!!!
Pozdrav
Odlican tekst…bullseye, sto bi rekli oni preko bare…ali nedostaje nesto…uradi sa ucenicima anketu,o njihovom vidjenju nastavnika koji im predaju … kroz ove karakterisitike koje si naveo… ali tako da pitanja budu vrlo objektivna… za pocetak neka anketa bude anonimna, radi iskrenijeg izjasnjavanja ucenika…i te podatke obradi kao razredni staresina…mislim da ce ti mnoge stvari biti jasnije…i mozda ces, na osnovu tih obradjenih podataka moci cak i da predvidis neke situacije i dogadjaje vezane za svoje odeljenje u perspektivi…naravno, verovatno ces nakon toga dobiti savet direktora da te podatke zadrzis za sebe i svoje potrebe… ali istovremeno, zamolice te da joj kazes do kojih si zakljucaka dosao i kakvi su rezultati ankete.. na kraju, doci ces i do finalnog zakljucka…kao i mnogi pre, ali i oni koji ce to raditi posle tebe…i naravno, kad sve to uradis, voleo bih da cujem tvoje utiske…i tvoje misljenje o svemu…
POZDRAV ZA CIMERA
Zdravo svima,
ja sam pedagog i potpuno razumem kako se osecate. Za mene i moj rad je vrlo korisno sto citam ove vase komentare, posebno vezano za vasa osecanja. Radim oko 10 godina i, izmedju ostalog, posmatram kako nastavnici nakon nekoliko godina rada gube entuzijazam i motivaciju za rad jer ne dobijaju ocekivane rezultate rada od strane ucenika, dakle ne dobijate povratnu informaciju o svom radu na osnovu cega biste utvrdili da li ste uspesni ili neuspesni. A taj vid evaluacije je svakome potreban da bi napredovao u razvoju.
Mi smo na fakultetu dosta ucili o pokretu za RASKOLOVAVANJEM DRUSTVA i to nam je tada bilo simpaticno i smesno. E, izgleda da je taj pokret stigao i kod nas. Toplo vam preporucujem da procitate knjigu Ivana Ivica „Dole skole“. Ova knjiga daje dobar pregled svega sto ometa ucenje u skoli kao instituciji. Ili setite se samo kako je nama bilo kada smo bili u skoli.
Zelim da vam dam empatiju prenosenjem svog iskustva: primecujem nesto cudno kod neke dece kada se vrate u skolu sa zimskog raspusta na pr. To su, obicno, mladi (srednja skola) ciji su roditelji nezaposleni, bolesni ili nepodnosljivi, siromasni pa te dve nedelje deca provode kod kuce, dakle, sa roditeljima ili jednim roditeljem. Primecujem da se za te dve nedelje potpuno poremete: dolaze isfrustirani, nervozni, nezadovoljni, nestabilni… i potrebno je barem dve nedelje da se povrate. E, u toj njihovoj „rehabilitaciji“ u skoli veoma su znacajni nastavnici, odeljenske staresine i drugovi. Dakle, SKOLA!
Hocu da kazem: ne zaboravite da je ucenje po modulu najjaci oblik ucenja. Deca vas posmatraju, vi ste im uzori svojim ponasanjem i radom. Mozda, nikada do tada nisu videli takvo ponasanje, mozda sa njima retko razgovaraju sa postovanjem, uvazavanjem.., cak i da skola vrlo malo pruzi uceniku (ili ucenik sam vrlo malo prihvati od onoga sto mu se pruza) sam boravak u skoli moze biti veoma blagodaran za decu koja ne znaju za bolje. A, na zalost, sve je vise takve dece u nasem drustvu.
Da ne pametujem mnogo, moja preporuka svima nama je – kada imamo osecaj da smo nespesni uvek prvo treba preispitati postavljene CILJEVE. Da li smo na pravom putu? Da li su nasi ciljevi i ciljevi ucenika?
A ovo je sustina svega…
”Obrazovanje je jednostavno duša društva dok prelazi s jedne generacije na drugu” Gilbert Keith Chesterton
Pasionirani sam čitalac kako članaka tako i komentara.
Isprovocirana nekim događajima prethodnih dana ( u svom “ prosvetnom“ okruženju), morala sam da se nadovežem na temu. Izvinjavam se unapred nekima, ali o ovim temama razmišljaju, pišu i preduzimaju nešto samo nastavnici koji imaju dobre navike i „sluh“ za učenike. Oni, kojima je ova profesija samo hobi, ni ne razmišljaju o ovoj tematici, a kamoli da nešto preduzmu.
Nije sve do dece, ima mnogo više toga do nas!
Natasa, to se desava…ali svi oni koji ovaj posao rade sa puno ljubavi, entuzijazma i posvecenosti imaju i JEDNU VELIKU OBAVEZU…DA EDUKUJU SVE SVOJE KOLEGE KOJI SE BAS NE SNALAZE, CAK I KOLEGE KOJI NISU U POTPUNOSTI POSVECENI SVOM POSLU IZ RAZLICITIH RAZLOGA…I JA VISE OCEKUJEM OD ONIH PRVONAVEDENIH…MNOGO VISE…PONAVLJAM, TO IM JE OBAVEZA…JER ZNANJE JE OBAVEZUJUCE U TOM SMISLU, I UVECAVA SE SAMO KAD SE DELI…
Izreke Henrija Forda…
Idealista je osoba koja pomaže drugim ljudima da bude uspešni.
Prepreke su one strašne stvari koje možete videti kada pomerite oči s cilja.
Ne postoji osoba koja nije sposobna da uradi više od onoga što misli da može.
Ne tražite manu, tražite rešenje.
Neuspeh može biti prilika za novi početak, ovaj put mnogo pametniji.
Ako se svi krećemo napred zajedno, uspeh vodi brigu o sebi.
Kako napredujemo u životu, učimo granice naših sposobnosti.
Svako ko prestane da uči je star, bilo da ima dvadeset ili osamdeset godina.
Хенри Форд (30. јул 1863. – 7. април 1947.) основао је Форд Мотор Компаније и приписан му је допринос стварању СРЕДЊЕГ СЛОЈА америчког друштва.
Мени се највише допадају друга и последња, а Вама ?
Pa recimo da je odbrojavanje pocelo…u danima…koji dolaze…
SVIM DOBRIM LJUDIMA, A NAROCITO MOJIM KOLEGAMA, U KOJOJ GOD SKOLI DA RADE, ZELIM SRECNE NOVOGODISNJE I BOZICNE PRAZNIKE !!! PUNO ZDRAVLJA PRE SVEGA, A ZA OSTALO MORATE SAMI DA ZAPNETE !!!
Takođe se pridružujem čestitkama kolege …. koji ima ogromnu i neverovatnu energuju. To se retko sreće …. i hvala mu na komentarima.
Mmmm da… Ovaj ceo tekst me podseća na „moje“ velike trećake 🙂 Nemaju toliko izostanaka (27 po učeniku), ali su im trećina neopravdani i nikako da nauče, evo već treća godina, kako se pravdaju izostanci. Priznajem, nezgodno je kad ne prijaviš roditeljima da nisi bio u školi, ispoštovati rokove za pravdanje 😉 Zato na tromesečju imaju u proseku po 2 jedinice i 3 neocenjena predmeta!
Ja se pojedoh živa, a kolege me čudno gledaju sa sve komentarom: „Ima gorih“. Baš me briga da li ima gorih, ne interesuje me ni da li ima boljih. Hoću da ovi „moji“ nauče šta je škola i čemu služi. Da traže ocene veće od dvojke, da traže razloge za više od 50% negativnih ocena, da… Ma, bilo šta. Deca su nam toliko apatična da je to strašno 🙁
Najgore je kad mi kažu: „Što se Vi brinete, razredna, pa nismo učili. OK je što smo dobili jedinice. Popravićemo.“ Pitam se samo kada? U avgustu?
Što se tiče „zanimljive“ nastave…
Pričam ja tako o zapremini piramide i kupe. I pitam da li su u OŠ proveravali to – da je zapremina piramide tačno 3 puta manja od zapremine prizme. Oni me gledaju belo: proveravali? Što bi proveravali? Pa rekao nam nastavnik/nastavnica. To je formula.
Onda mi ode 5 minuta u priči o matematici i proveravanju rezultata, poenti matematike i razmišljanja. Na kraju, dobiju domaći zadatak da naprave model (svako svoj) prizme i piramide sa istim osnovama i donesu pirinač u modelu prizme.
Naravno, prošlo je neke tri nedelje, dok jedan (!) učenik nije stvarno napravio model. Ostavila sam eksperiment za pred kraj da ne bih potrošila ceo čas… Oni su potrošili ceo odmor igrajući se pirinčem 😀
I šta je naravoučenije priče: ne znam kako je u drugim školama i gradovima – ali meni dolaze deca toliko smorena školom kao ustanovom, da ih je prosto tužno i gledati. Čak i kada im je nešto zanimljivo i lepo – prihvataju to kao stašnu obavezu. Prosto imam utisak da su „matoriji“ od nas, da su zaboravili kako se igra, istažuje, proverava, uči 🙁
Ja trenutno radim u 4 skole, dve srednje: ekonomske i dve osnovne, imam devet godina staza i predajem hemiju. Procitala sam sve komentare i slazem se sa vecinom . Stalno je povik po nastavnicima, lose metode, treba ici na seminare, menjati nesto u nastavi…Ja se slazem i sa tim ali smatram da bi najveca motivacija deci da uce i postizu bolje rezultata bila upravo jaka drzava, posao koji ceka svakog od njih cim zavrse skolu a da vrsta posla i samim tim i plata zavise og postignutoh uspeha !!! Tada bi nasa deca ucila! A ovako , nisu ona glupa, vide da se zaposljavaju tatina i mamina deca, sa mnogo slabijim ili nikakvim uspehom , bolje od nas znaju ko ima vezu i protekciju !!!Zalosno! Pa ja ni svoje dete nisam znala da posavetujem sta je dobro da upise posle osnovne skole a sto se dobro placa ! Rekla sam – budi brica !!! I jos nesto, sto sam primetila. pa ja u svakom odeljenju imam bolesnu decu- distrofija misica, epilepsija, dijabetes…Tuga jedna ! I jos treba da pratim plan i program i predajem hemiju a njih to zanima ko sto bi mene zanimalo koliko dnevno Pigmeji danas ulove musica! Ja sam onda shvatila da profesor treba da bude zabavljac, da zna da animira decu, trudim se da maksimalno priblizim hemiju koristeci svakodnevne primere , praveci plakate, modele, citam anegdote o naucnicima u uvodnom delu, ukljucujem ucenike u neke sitne projekte i, verujte, ima rezultata ! Dalje, deca shvate kada je vama stvarno stalo do njih, ja znam i da pohvalim parfem , frizuru, dobar odgovor, lovim znanje a ne neznanje , popricam i saslusam na odmoru svakog ko me nesto pita! Pa ja prvo u njima vidim svoju decu koju znam i da iskritikujem ali i da podrzim i pohvalim kad zatreba! Ucenici to postuju i prepoznaju !!!