Internet je pre dvasedet-trideset godina nastao kao neophodan alat komunikacije između univerziteta u Americi. Jednostavno, bilo im je komplikovano da nose diskete od računara do računara dok su radili na zajedničkim projektima, pa su rešili da naprave direktnu vezu. Od tih prvih e-mail poruka do danas, mnogo toga je izmenjeno. Ako bismo danas pitali svoje učenike čemu služi internet, dobili bismo sasvim suprotne odgovore od onih početnih, idejnih.
Od prvobitne ideje da internet bude alat komunikacije i edukacije, došli smo do ovog današnjeg – fejsbukovskog i jutjubovskog. Ja, iskreno, uživam u internetu i svim njegovim „čarima“, kako profesionalno tako i iz ugla zabave.
Danas često vodim polemike sa svojim kolegama oko toga šta je bolji nastavni materijal: udžbenik ili internet. Naravno da tačnog odgovora nema, ali je jedno sigurno – da je učenicima najbolji nastavni materijal onaj koji im je zanimljiv, jasan i sa kojim su familijarni. A hteli mi to da priznamo ili ne, oni danas nakon škole prvo uključe računar pa tek onda uzmu knjigu u ruke. Jednostavnim razgovorom sa njima doći ćete do zaključka da oni duplo više vremena provedu na netu nego uz knjigu. Mi to definitivno ne možemo izmeniti. A ako nekog ne možeš pobediti – ti mu se pridruži! Moramo naći načina da učenicima prenesemo znanja, pa ako su to razne metode i igrice u učionici, PowerPoint prezentacije, moderacijske table, zidne novine, folije i slično, zašto to ne bi bili i Youtube i FaceBook?
Hajde malo da maštamo!
Pokušajte da zamislite sledeću situaciju:
Nastavnik ulazi u učionicu, pozdravlja se sa učenicima i, dok neobavezno pričaju šta se dešavalo od prošlog časa, iz torbe izvlači svoj lap top i uključuje ga. Dok se računar pali, nastavnik na tabli ispisuje temu današnjeg predavanja. Nakon toga uključuje svoju web kamericu i počinje da emituje video snimak sa časa na sajt škole. Za to vreme, učenici takođe izvlače svoje laptopove, mobilne telefone ili neke slične PDA uređeje. Neki od njih ukucaju naziv teme današnje lakcije, neki okrenu mobilni telefon ili računar ka tabli i nastavniku da bi kamerom snimali predavanje, neki jednostavno samo uključe mikrofon za snimanje zvuka. Ko kako želi i kako mu je najlakše. Oni koji su pobegli sa časa ili su bolesni pa nisu u školi odlaze se na sajt škole i prate live streaming sa časa.
Nastavnik, nakon kratke uvodne priče i youtube snimka koji prezentuje temu (motivacija 🙂 ),sedne za računar i prosledi učenicima preko interneta ili lokalne mreže sličice nekih voćkica. Učenici na svojim telefonima ili računarima dobiju sličice i grupišu se u određene grupe. Nastavnik zatim svakoj grupi prosledi link koji vodi do nekog situacionog zadatka na svom blogu i link koji vodi do nastavnog materijala, na youtube-u, slideshare-u ili flicker-u.
Dok učenici rade svoje zadatke, nastavnik slika radnu atmosferu i slike postavlja na FaceBook sa još nekoliko primera zadataka i domaćih zadataka, znajući da će oni obavezno kod kuće otići na FB da vide slike, pa možda odrade i još koji zadatak. Nakon završenog dela obrade, učenici prezentuju svoja rešenja i diskutuju o njima. Neko prezentuje na tabli, neko preko projektora, a neko preko moderacijske table. Nakon kraće diskusije oko rešenja, nastavnik preko youtuba pušta snimak rešenja sa časa svog kolege iz drugog grada koji je isto ovo odradio prošle nedelje. Učenici mogu da vide do kojih su to rešenja došli njihovi drugari iz drugog grada. Naravno, evaluaciju popunjavaju na anketi koja se nalazi na nastavnikovom blogu, gde odmah mogu videti rešenja.
Čas u učionici je gotov. Ali učenici koji kod kuće žele da nauče gradivo sa časa preslušavaju ili gledaju snimak sa časa, rešavaju domaći zadatak koji su dobili na Fejsbuku, a kratak izveštaj sa časa, kao i rešenja zadatka, objavljuju na svom blogu. Time umestno sveske imaju svoj digitalni dnevnik koji osim teksta ima i slike, video zapise, animacije i prezentacije, dnevnik kome mogu pristupiti i učiti lekcije bilo kad i bilo gde.
Da li vam ovo deluje kao mašta? Pretpostavljam da ste se možda i smejali dok ste čitali, ali sve ovo je moguće odraditi, i to danas, i to u našim školama. Jer nastavnici imaju svoje računare, učenici sigurno imaju imaju školske ili svoje, a imaju i smart phone, mp3/mp4 plejere. U školama ima interneta, a u većini i wireless interneta; projektori i platna već postoje, veb kamera košta oko hiljadu dinara, svaka škola ima svoj sajt … Pa što onda nije moguće? Naravno da je moguće, samo to treba ostvariti. Ono što nam fali je samo ideja nastavnika. Ne čak ni znanje za ovako nešto, jer je ono toliko malo da bi svaki nastavnik uz kaficu mogao sa savlada tehnike blogovanja, postavljanja slika, video materijala ili prezentacija na besplatne servise na internetu.
Ovo što sam opisao nije neki naučno-fantastični film. A da biste poverovali u ovo, samo se setite kako je vaša škola bila opremljena pre desetak godina i kako su se realizovali časovi birotehnike i statistike pa pretpostavite kako će biti za desetak godina.
E sad, pitanje je da li nam to treba. Kako sam ja neobjektivan oko ovoga, vi uporedite ovaj čas sa nekim časom bez ovih sitnica pa pretpostavite gde će učenici biti zainteresovaniji i koji oblik materijala će im pružiti više informacija. Pojavu interneta smatrajte kao pojavu novog medija, kao pojavu televizije.
Naravno da su se ljudi u bioskopu razbežali kada je voz krenuo na njih sa platna i naravno da danas mnogi neupućeni smatraju internet većim zlom nego što je to turbofolk muzika. Ali, kao i tada, i danas je edukacija veoma bitna za razumevanje. A ko će najbolje edukovati buduće generacije ako ne mi, nastavnici? Sasvim je razumljiva ljutnja roditelja zbog toga što njihova deca provode previše vremena na netu, ali to je zato što oni to rade iz zabave a ne zbog edukacije. Mediji se utrkuju ko će veću senzaciju da napravi od neke zloupotrebe na Fejsbuku, i time još produbljuju strah roditelja. Ali to će se i dalje dešavati ako na internetu imate više erotskog sadržaja nego edukativnog, ako je lakše doći do snimka tuče u škoslkom WC-u ili guranja devojčice kroz prozor i maltretiranja nastavnice na času nego do edukativnog materijala, nastavničkog sajta, snimka časa iz istorije ili bar nekog sinopsisa.
Jednostavno, možemo se boriti i opirati napretku ili prihvatiti nove izazove i okrenuti ih u našu korist. Setimo se da često kritikujemo naše političare da sve rade drugačije od ostatka sveta, a ovo je slučaj da sami možemo napraviti iskorak koji će nam omogućiti da idemo u korak sa svetom. Nije pitanje da li možemo, pitanje je da li želimo …
Ovaj moj tekst je objavljen u stručnom časopisu EduTimes udruženja nastavnika Dositej
Jeeee!!! Bravo! „Upaliste svetlo…“ Svaka čast!
E, sad, pitanje da li nam treba… Pa treba nama koji želimo da učimo. Ne treba onima koji ne žele da uče. A takvih, nažalost, ima mnogo više.
„Vidimo“ se na seminaru…
p.s. Hvala za ovaj za sve nas 🙂
Nema na čemu Jelena … to je za sve nas 🙂
Odlican text, bez ikakve reklame zelim da prijavim da moje dete sve ovo ima u E-Gimnaziji u Novom Sadu. Sve sto ste naveli i cak i VISE od toga. Skola ima online IP kamere i roditelji i bolesni ucenici prate nastavu od kuce. Svaki ucenik prati nastavu sa licnog laptopa koji dobije u skoli, profesori predaju sa svog laptopa i putem velikog LCD ekrana. Internet im je brzine od 60 Mbit.sec tako da sam prijatno iznenadjen kada proticam ovakve textove, predloge znajuci da moje dete ima superiorne tehnicke uslove i izvodjenje casa. Ne bih zeleo da komercijalizujem ovaj clanak, ali predlazem da se vidi ovaj link: http://www.e-gimnazija.org
Fenomenalna škola. Bar tako deluje sa sajta. Ne sumnjam da je tako i u realnosti. Hvala za link i nema potrebe da se izvinjavate, slobodno možete postavljati ovakve i slične linkove, da svi vidimo da to postoji, čak i u našem okruženju.
Radim u E-gimnaziji. To je mlada škola;upisana je tek treća generacija. Nude se neslućene mogućnosti u nastavi. Časovi su pravi izazov za profesore. Priznaju da im je potrebno i po tri sata da se pripreme za jedan čas, ali im nije teško. Često odlazim kod kolega na časove i posmatram. Sećam se kako je čas iz biologije o ćeliji počeo „Valcerom cveća“, livadom i leptirom… Zamislite kako izgledaju časovi likovnog, muzičkog,fizike, hemije, književnosti, istorije, geografije… Sve što se radi na času učenici ponesu kući u svom laptopu. Učenici kod kuće takođe pripremaju odgovore u vidu malih prezentacija.Zatim, provera znanja putem dopunjavanja, ispravljanja, odgovora na pitanja, referata i eseja…
Doživela sam da čujem od učenika da neće kući jer im je lepše u školi… Vreme na času je upotrebljeno do poslednje sekunde: stigne se i obrada i ponavljanje i proveravanje…
Da se razumemo: učenici imaju udžbenike pa i sveske za pojedine predmete.
Ana, ono što sam čuo do sada o ovoj školi je za pohvalu. Odlično je što se i kod nas pojavljuju kvalitetne obrazovne ustanove. Čestitam rukovodstvu i kadrovima škole na drugačijoj obrazovnoj ustanovi. Raditi u ovakvoj školi nije problem spremati se i tri sata za nastavu. Svi mi imammo u okviru naše radne nedelje vreme za spremanje nastave, ali većina nema uslova da je spremi kako zamišlja. Vi ste to ipak uspeli.
Слажем се да ће за десетак година оваква настава бити нешто уобичајено. Постоји једна ствар на коју треба обратити пажњу: ученици треба да стекну и мануелне вештине, тако да настава не постане искључиво виртуелна. На пример, рад у школској лабораторији увек мора имати своје место, одлазак до оближњег језера или шуме пружа могућност за одржавање мултидисциплинарне наставе, деца треба да имају свакодневну физичку активност.
Протеклих година на Интернет се гледа као на нешто што ће сигурно повећати мотивацију деце према учењу. На основу мог вишегодишњег искуства – то није тачно. Мотивација за учењем долази, пре свега, из породице, а тек потом од околине.
A mene su neki roditelji/ili roditelj anonimno prijavili što koristim projektor i PowerPoint prezentacije i internet u nastavi, što stavljam fotografije radne atmosfere sa časa na facebook i što sam otvorila blog na kome postavljam njihove najuspešnije literarne radove (bez fotografija).
Moja potreba da uvek budem savremeni nastavnik koji ide ukorak sa dečjim potrebama i željama, osam godina pred penziju, dovedena je u dilemu. Da li rizikovati i dalje pratiti i koristiti savremena sredstva i izlagati se neprijatnostima ili koristiti isključivo tradicionalne oblike rada koji nikome ne bodu oči. Kom carstvu se privoleti? 🙁
ps. Članak je toliko optimističan, ali morala sam ovo iskustvo podeliti sa vama. Čini mi se da roditelji ne shvataju i ne razumeju uvek ono što mi, nastavnici, doživljavamo kao dobro i korisno.
Anice .. šta da Vam kažem … i Kopernikova dela su zabranjivali, moramo nekako izdržati i nadati se da će se IT u nastavi odomaćiti i da će biti više takvih kao Vi. Nema nam druge 🙁
🙁
Žao mi je što čitam ovakve komentare.
Još više mi je žao što imam i svoj primer 🙁
U pokušaju da promovišem IT u nastavi na poslednjem NV umesto za mene normalne reakcije (ćutanje je znak odobravanja, ali ne bismo se cimali), doživeh da me optuže da skrnavim sajt škole svojim blogom :'(
Nikako mi ne pada na pamet da prestanem da se bavim primenom IT u nastavi, ali mi jeste padalo na pamet da momentalno dam otkaz… A onda, pomislim, ima čudnih svuda, pa eto… A i prilaze mi kolege koje interesuje šta sam imala da im kažem, pa me to malo vadi iz bedaka – žao mi je što takvi nisu glasniji 🙁
Izvinite na pesimizmu… morala sam negde – ovaj incident mi crpi snagu, upornost i kreativnost, a to me boli više od svega.
Jelena,
samo lagano, svi smo u sličnim situacijama, ali sve nas je više. Samo treba preživeti do kritične mase.
Divno je u svakom poslu imati profesionalce i zaljubljenike, u prosvetarskom pogotovo. Sve sto je imperativ vremena u kome zivimo izuzetno je korisno implementirati u nastavni proces. IT su upravo to! Nastavnici koji su mobilni, zainteresovani, vredni i prate trendove su pravo blago svoje struke. Blago roditeljima cijoj deci takvi nastavnici predaju!
Osporavati ih mogu samo oni koji im nisu dorasli (roditelji) da to razumeju i kolege zbog inertnosti. Naravno, nastavak price sa interneta moze da se poveze sa zivotom, van ucionice, bez tehnickih pomagala. Verujem da to nastavnici i cine gde god je to moguce. IT prosto ekonomise vremenom, racionalizuje nastavni proces, angazuje ucenicke kapacitete na njima omiljen nacin… Gde god postoji mogucnost za ovim vidom rada treba ga maksimalno iskoristiti. Ovo govorim sa stanovista roditelja dve fakultetski obrazovane mlade osobe i sa stanovista nastavnika koji se sa velikim zadovoljstvom koristi blagodetima koje pruza IT.