O politici znam veoma malo. Kada sa prijateljima krene priča o politici, uglavnom mi kažu: „Ajd ti ćuti šta ti znaš“. Možda su u pravu. Čuo sam za mnoge političare, naravno živim u Srbiji i imam neko mišljenje o njima kao reprezentima pojedinih institucija i nas samih. Kao i svaki stanovnik ove države, imam određene predrasude prema političarima, opravdane ili neopravdane, ali one postoje. U realnom životu nikada nisam uživo video predsednika države, republike, Vlade … ne računajući mitinge 90-ih godina. Što se tiče državnih zvaničnika u vidu ministara, imao sam prilike da razgovaram samo sa mojim ministrima i sa Jasnom Matić, dok je bila ministar. Ove lokalne političare ne bih da pominjem. Sve u svemu može se reći da sam politički nepismen, ali siguran sam da kao takav predstavljam većinu Srbije.
Čitajući tekst kod Vlade na blogu, rešio sam da napišem prvi post koji je na granici teme mog bloga, mada sigurno ima dodirnih tačaka. Pokušaću da predstavim razliku između dva ministra, koje sam ja upoznao. Sa mojim sadašnjim ministrom imao sam nekoliko susreta, zvaničnih naravno, organizovanih baš za predstavljanje nekih naših ideja i poslova. Prvi put je bilo na početku njegovog mandata, upoznavanje je bilo opušteno, tipa: „Iz Bora ?!?!? Bravo!!!“. Uobičajeno klimanje glavom na ideje i rezultate rada nije me ohrabrivalo, ali i to je bio pomak od 100% u odnosu njegovog prethodnika, čiji potpis nisam video ni na jednom dokumentu, a kamo li da vidim njega. Nakon tog susreta, naravno ispostavilo se da stvari idu svojim tokom … van logike i razuma. Digoh ruke … šta ću, nisam Sizif.
Ne sećam se gde sam upoznao Jasnu Matić, mislim da je to bilo u školi kod Vlade. Pričati pred nekoliko stotina učenika u seoskoj školi bez kamera i novinara … to kod političara nisam video. Nakon toga tako sam je i doživeo, kao osobu koja nije onaj političar sa predrasudama, već ona koja zna da sedeti kući i kukati na ljude koji nam kroje živote, nije rešenje. Nakon toga imali smo nekoliko razgovora, organizovanih kao neformalna kafica, ali ipak su se završavali sa nekim predlozima i idejama: kako ostvariti zamišljeno? Sušta suprotnost u odnosu na formalizam, u kome sam zaglavljen u svom ministarstvu. Prednost ove žene ne ogleda se samo u njenom širokom pogledu i viziji da uključi zajednicu Srbije u kreiranje boljeg okruženja, već i u tome da oko sebe napravi dobar tim koji će raditi u istom smeru. Nije bitno sa kim iz DA komuniciram, razgovaram ili razmenjujem emailove, osećaj je potpuno isti: spremnost na saradnju i otvorenost za sve ideje. To je dokaz da u Srbiji ima onih koji sa mesta odlučivanja donose prave odluke.
Jedan od najvećih uspeha ove ekipa iz bivšeg Ministarstva telekomunikacija sadašnje Digitalne agende je projekat Digitalna škola. Jednostavno ne mogu da zamislim kako su se izborili da dobiju i spisak škola (jer sam siguran da ne postoji tačna informacija u MP koliko škola ima u Srbiji) a kamo li da u svakoj ugrade digitalni kabinet. Siguran sam da bi svako drugi rekao: „Pa to nije naš posao … neka to radi Ministarstvo prosvete“ ali baš ta osobina da vidi i dalje od svog sektora je Jasnu Matić bar u mojim očima, pozicionirala kao osobu koju bih i dalje voleo da vidim u timu koji vodi našu državu. Znam da to ne zavisi od mene, ali moj doprinos je i ovaj mali tekst, koga će pročitati nekoliko ljudi … ali od nečega se mora početi.
I sam imam utisak da je većina našeg naroda politički nepismena. Tu valjda i sam pripadam.
Međutim, pored politike odnosno državne politike postoji i kulturna politika jednog naroda. Kulturna politika u užem i širem smislu. Kulturna politika koja je osnovica i manevarski prostor državne politike
Svaki srpski intelektualac mora biti odgovoran za kreiranje i brigu o kulturnoj politici. Na isti način na koji je odgovoran jedan Nemac, Japanac, Etiopljanin.
To je vrlo težak zanat bez ikakve sumnje.