Stručno usavršavanje n-ti put 3

Interesantno počinje ova školska godina. Sumiranje rezultata prethodne godine, preklapa se sa planiranjem aktivnosti za novu školsku godinu. Planova i želja je mnogo, videćemo da li ćemo izdržati do polugodišta. Ono planiranje za koje od mene traže savete je stručno usavršavanje. Svi znamo da je sa novim Pravilnikom došlo do promene u planiranju stručnog usavršavanja. Po meni, pravilnik je sasvim dobar (ima određenih propusta, ali je bolji od prethodnog), ali opet nisam siguran kako će se primeniti u praksi. Kolege koje poznajem, uglavnom se usavršavaju na sličan način kao što pravilnik propisuje, samo od ove godine to će morati da bude potkrepljeno dokumentacijom.

Kolege koje u školi pripremaju plan stručnog usavršavanja, nailaze na probleme u tumačenju pojedinih stavki, ali konsultacijama dolazimo do najlogičnijih rešenja (mada često nije tako, logika i prosveta …). Više ne „sakupljamo“ sate obaveznih i izbornih programa (kao da smo do sada vodili računa o tome, svaka čast izuzecima) – sada „sakupljamo“ bodove po kategorijama četiri kompetencije. I ovo je sasvim u redu, jer ma kako lepo bilo da se nastavnici srpskog ili fizičkog interesuju za IKT, ipak administraciju računarske mreže neće raditi u školi … a takođe i psiholozi neće imati dodira sa „virtuelnim hotelom“ ma koliko voleli turizam. Ovako je malo uređenije. Interna usavršavanja su posebna priča … biće tu svega i svačega, ali u redu je da se i sve boduje. Kako je puno priče o ovim promenama, vredni ljudi su seli i sintetizovali sva akta po ovom pitanju, a možete ih pogledati sve na jednom mestu …

Ono što me posebno raduje (mada po malo i brine) je uvođenje ličnog portfolija stručnog usavršavanja. Iako su neki direktori požurili ovo da traže, pravno još nije neophodno, ali realno … neophodno nam je čim smo se zaposlili. Mnogo toga se planira na ličnom planu i na nivou škole, ali kako će se to realizovati? Nekako mislim da ovaj pravilnik, kao i naredni koji će doći, idu u pravcu samofinasirajućeg stručnog usavršavanja. Dobra ideja … ali sa ovom našom platom i ovom tržišnom cenom, teško će ići. Ber će kvalitet biti nedostupan. Naravno, postoji i jeftiniji način stručnog usavršavanja  – usavršavanje putem interneta (bez troškova puta, smeštaje, hrane … šopinga 🙂 ), ali to je još uvek tabu tema za direktore (opet čast izuzecima). A poseban je problem to što se podrazumeva da su internet seminari besplatni. Veoma često su ti besplatni seminari u stvari samo pdf dokumenti ili ppt prezentacije bez ikakve moderacije i u većini slučajeva u korist promocije privanih univerziteta koji ih nude. Postoje besplatni kvalitetni seminari, ili oni maksimalno jefitni, ali to je moguće samo na jedan način: sponzorstvo određenih institucija. Naravno, ovi seminari nisu jeftini, ali su jeftini za učesnike, jer sponzori snose deo troškova. Tako smo godinama pratili kvalitetne PIL seminare, koji su bili besplatni za nas.

Naše nadležno ministarstvo reaguje ovim aktima ka promeni svesti i samofinansiranju, uskoro će i lokalne samouprave da reaguju, odnosno nemaštinom će stvoriti situaciju da moramo sami da plaćamo, zatim moramo reagovati i mi autori seminara, da kreiramo kvalitetne seminare. Moramo praviti kvalitetne programe stručnog usavršavanja, da ponudimo nastavnicima kvalitet za svoj novac, da ne napravimo grešku kao privatni fakulteti koji su jurili za svakim studentom koji će plaćati školarinu i naravno bez ponavljanja. Mislim da imamo veću svest od studenata. Kada se sklope sve ove kockice, imaćemo situaciju da moramo ulagati u naše stručno usavršavanje. Onima kojima je bitno, oni će platiti za kvalitet, onima koji jure bodove, oni će naći načina za njih …

slike preuzete odavde i odavde