Volim da gledam televiziju. I kada ne gledam stalno mi je uključen TV i jednim uhom slušam šta se tamo dešava. Ne odvlači mi pažnju, odavno sam navikao da multitaskujem i ovo mi je lako. Od malena sam stalno bio uz TV, pratio svašta, danas sam proredio emisije, nešto izbegavam, zbog nečega se nerviram, neki me prave na naivca … uglavnom uveče zaspim uz HBO, to je neki standard. Internet i telefon su uzeli mnogo više vremena ovom odličnom mediju. Neću da pišem o tome da li je televizija izumrla, ili će izumreti pod najezdom interneta, nisam toliko vidovit, ali smatram da je trenutno najmoćniji medij. Tu njenu moć i snagu neki koriste za posao, marketing, neki za uticaj, neki za obmanu, retki za prave inforamcije … a mnogi za edukaciju, prosvećivanje i kulturu. Možda vam ne deluje tako, ovaj članak i pišem jer slušam puno komentara kako je sve ružičasto i loše (i sam po nekad tako mislim), kako je sve bilo drugačije u „naše vreme“, bio je kvalitet, produkcija, emisije … a sad, samo serije. Na prvi pogled (a ovaj pogled je uvek pravi i iskren) i jeste tačno, ono što primetimo su serije niske produkcije, rijaliti programi niskih moralnih vrednosti, političari i ostale VIP ličnosti …
Međutim … nije sve tako crno (čitaj ružičasto).
Pretpostavljam da se čitaoci ovog članka rado sećaju edukativnih emisija iz svojih školskih dana, velikog i malog televizora, koji se međusobno šutiraju, najave crtanih filmova u 19:15. Kocka kockica, Kolariću Paniću, Čik pogodi ko sam, Aca Poštar … i još mnoge druge su bile emisije koje su nas zabavljale ali i učile u prepodnevnim satima dok smo čekali da idemo u školu u drugu smenu. Rado ih se sećamo, možda zbog inače lepšeg i bezbrižnijeg života, ali sigurno, jer sada ne vidimo takve emisije. Ali to što ih mi ne vidimo ne znači da ne postoje. Logično je da ih mi ne vidimo, danas u šumi od 100+ kanala koje imam na TV-u, teško je naići na obrazovne emisije, ali nije to glavni razlog. Ne vidimo ih jer smo previše zauzeti drugim stvarima, drugim emisijama, a i nemamo više 10 godina.
Poznata je stvar da mi volimo da kukamo, da se žalimo na život oko nas, kako nam ništa ne odgovara, šta ću takav smo narod 🙂 ali ako želimo i te kako možemo naići na dobar televizijski program. Nekoliko naših televizija ima nacionalnu frekvencu, ne znam da li su u obavezi da emituju određeni broj sati obrazovnog ili kulturnog programa, ali emisije koje viđam a po mom ukusu su na RTS. Ovo i na dalje što sledi nije reklama i nemam nikve veze sa RTS-om, već je jednostavno moj lični stav. Ne znam da li sada na RTS-u postoji školska redakcija (ili neko telo koje se tako zove), nisam istraživao, ali veoma često ujutru naletim na emisije obrazovnog karaktera. Nije ispravno upoređivati ove emisije i one iz 80-ih godina, danas je produkcija drugačija, tehnika je savršenija, televizori su veći 🙂 … sve je drugačije, ali desetogodišnjaci su desetogodišnjaci. Oni nisu više mi, oni su neki novi desetogodišnjaci, koji nisu čuli za Peđu Panića ili Minju Subotu, ali i nema potrebe. Oni danas mogu da prate istu televiziju kao i mi. Odnosno još bolju.
Ako pogledamo programsku šemu RTS-a uglavnom u jutarnjim časovima (tada su išle i „naše“ emisije), nazivi su sledeći:
- Zebra, znak semafor …
- Enciklopedija za radoznale …
- Antologija kuća…
- Kako naučiti matematiku …
- Plava ptica …
- Čuvari tradicije…
- Zooteka…
- Znakopis…
- Večni sjaj detinjstva…
- Pozitivna energija…
- Priče o rečima…
- Nauči me da …
- Neobično o biljkama …
Samo pročitajte nazive i biće vam jasno da ovakve emisije postoje. Ne samo da postoje, već se emituju i veoma su kvalitetne. Ovo su emisije uz koje treba da rastu naša deca. Da li oni ujutru provode vreme uz drugi program RTS-a ili uz računar sa nekom pucačinom, to je već briga roditelja. Mi nismo imali fejsbuk i bilo je manje ometača, pa nam je bilo lakše, ali to ne znači da su današnja deca osuđena na ružičasto. Osuđena su samo ako ih mi osudimo. Današnji televizori imaju takve funkcije da je u nekoliko koraka lako zaključati sve osim RTS-a, Srpske naučne televizije, Nacionalne geografije, Travel kanala … i još mnogih programa sa obrazovnom tematikom. Ostaje za diskusiju da li treba pribeći ovim radikalnim merama zaključavanja ružičastog ili objasniti deci i dati slobodu. Sve ima svoje, ali i mi imamo izbor.
Da ne pričam koliko je učiteljicama sada jednostavno da od učenika traže inforamcije o određenim temama koje obrađuju ovi programi. Iako ih učenici ne isprate direktno u prvoj smeni, lako će ih naći na Jutjubu. Mogućnosti postoje.
Pored svega ovog, već danas su pristupačni internet televizori, odnosno, veliki ekrani sa pristupom internetu. Ako postoji nešto bolje od toga za obrazovanje, ja ne znam 🙂 Svi to imamo i kačimo se na jutjub, gledamo filmove onlajn, podignemo tvitvol i pratimo dešavanja naše družine. Sve je to lepo, ali i te kako je moguće napraviti programsku šemu i podesiti da se aktivira u 8:30 kada inače počinje školski program. Praveći plej listu na jutjubu sa opstankom (popularni survival), kako se pravi, galileom, časovima engleskog ili matematike, napravićemo mali školski program za našu decu. Idealno bi bilo da plej listu napravi učitelj i da pošalje roditeljima na email da puste deci, ali ne treba čekati na drugog, valjda i mi znamo šta je bolje od „ranča“. Takođe učitelji, nastavnici, profesori, ne treba da čekaju ministarstvo da propiše novi udžbenik ili direktora da kupi smart tablu, ovo je veoma jednostavno i učenicima će se svideti.
Ali, nije mi bila namera da objašnjavam šta se sve može, jer ne postoji ograničenje mašte kako iskoristiti TV u obrazovanju, već da alat postoji. I pored toga što neko pravi obrazovne emisije, postoji mogućnost da i mi napravimo našu obrazovnu televiziju, da napravimo naš obrazovni kanal, jednostavno sakupljajući već gotov materijal sa interneta.
Ako iskreno sagledamo i proanaliziramo, ipak su današnja deca u prednosti, jer su im dostupne veće mogućnosti nego nama. Naravno, danas su im dostupni i ometači, koji su uvek primamljiviji nego školski program, ali to nije do države, do učitelja, do vaspitača, do dece, to je do nas … roditelja.