Da ne poverujete … 12

Pre nekoliko dana, vrativši se sa odmora, odoh do škole da vidim šta ima novo. Iako sam još na zvaničnom odmoru, smislio sam jednu novinu za narednu školsku godinu, pa htedoh da se dogovorim sa direktoricom.

Dok sam se približavao školi, videh gomilu nekih radnika, užurbano privode poslove kraju. Znam da se svakog leta nešto na školi radi, ali ovaj put je bilo previše ekipa. Uglavnom su nazivi firmi bili nešto sa IT, LINK, Communication … pretpostavih da nam sređuju internet … ionako je loše radio prethodne godine. Uđoh u školu, odnosno samo na jedan sprat, rekoše mi da ne treba da idem dalje zbog radova. Ionako mi je pomoćnica rekla da direktorka nije tu i da nema nikog, svi dolaze naredne nedelje, radovi su u toku. OK … šta ću, odem kući.

U ponedeljak ja krenuo na posao, završio se odmor. Idem biciklom, letnja šema, nema gužve. Približavajući se školi, ne čujem ništa, nema buke, pretpostavih da su radovi završeni. Ispred škole, osim nekoliko novih kamera ništa novo. Približavajući se školi, spazim novi veliki znak, manji bilbord sa nazivom škole, nekim sloganom i QR kodom. Pomislih da se neko šali. Odmah izvadim telefon, slikam i link me odvede na sajt škole, stranicom sa svim generalijama o školi. Blago je reći da sam bio oduševljan. Pogledam levo-desno, da me neko ne snima skrivenom kamerom … ali nema nikog. Kada sam došao do ulaza u školu, već su se videle neke novine. Odmah pored ulaza bio je jedan veliki video zid, koji se sastojao od 9 velikih televizora, ograđen u staklu i okrenut ka dvorištu. Na ekranu je bila informacija da nema redovne nastave, raspored popravnih i vanrednih ispita, kao i raspored konsultacija nastavnika. Sad sam se već zabrinuo da se neko ozbiljno šali sa mnom.

Ulaz u školu je takođe bio izmenjen, vrata su potpuno digitalizovana, slično kao u buticima sa onim senzorima koji uključuju alarm kada prođemo sa neplaćenom robom. Naiđoh na Jocu domara i pitam ga o čemu se radi, šta je ovo? Kaže: „Ništa me ne pitaj, ceo raspust su bile neke firme i sređivale školu po nekom standardu, čak ni ja ne znam šta sve ima. Doći će neki njihovi ljudi da nas obuče kako da koristimo sve što su napravili.“ Reče da zna kako rade vrata. Svako od zaposlenih i učenika je dobio svoj pass privezak, određeni senzor koji beleži ulazak i izlazak iz škole. Ode do svog ormarića i dade mi lep privezak sa logoom škole i mojim imenom na poleđini. Kaže da treba stalno da ga nosim kada dolazim na posao. Odlična stvar, pomislih. Svaki učenik će imati svoj privezak koji mora stalno da nosi sa sobom u školi. Prilikom svakog ulaska i izlaska iz škole (i to na oba ulaza, jer škola ima još jedna vrata preko komšijske škole), senzori evidentiraju učenika i upišu ga u elektronski sistem škole. Taj IT sistem je automatsi povezan sa elektronskim dnevnikom i ako učenik uđe u školu nakon zvona, sistem odmah evidentira izostanak za čas koji je počeo. Takođe beleži i vreme ulaska i izlaska zaposlenih i evidentira u elektronsku šihtanu knjigu.

IT sistem škole, elektronski dnevnik, elektronska šihtana knjiga … gledam Jocu, znam da je ozbiljan čovek, ne bi se tako šalio.

Unutrašnjost škole je totalno izmenjena. Zidovi su okrečeni veselim i motivacionim bojama, puno je grafita sa citatima naučnika, pesnika, pisaca, pronalazača … puno slika sa grafikonima, dijagramima, ekonomskim teorijama … lepo i uređeno sa ukusom. Na svakom spratu se nalazi nekoliko velikih ekrana u nizu. Na njima se nalaze informacije o kabinetima na tom spratu,  rasporedu časova po kabinetima, takođe se smenjuju i informacije kao na video zidu iz dvorišta. Ispod njih se nalaze po tri-četiri manja ekrana, ugrađena u zid, koji predstavljaju interaktivne panele. Brzo sam ukapirao da su to malo veći tablet računari za pristup lokalnoj mreži škole i informacionom sistemu, kao i pristup internetu. Koristeći ih malo videh da je to poluzatvoren sistem, da postoje ograničenja na internetu, da su uglavnom dostupni edukativni sadržaji, a ostalo je zatvoreno. Kamere su ostale, to nije dirano, samo vidim da su zamanjene. Pitam Jocu što su dirali kamere, kad su i one bile dobre, a on kaže da su ove sa statičkom IP adresom i da im možemo pristupiti preko neta. Odmah izvadim telefon i ukucam adresu koju mi je rekao za kameru iznad nas i nakon unete lozinke (koju takođe zna on i još neki zaduženi u školi) pojavi se moja slika. Fenomenalno.

Ono što je u hodniku još interesantno su informacije pored svakog kabineta. Mala tabla sa nazivom kabineta i opet QR kod. Kada sam ovaj kod slikao, otvorila mi se strana sa informacijama o kabinetu: koliko je velik, koji je inventar u njemu, nekoliko slika kabineta i raspored časova u tom kabinetu. Na ovoj internet stranici je bilo i dugme: Rezerviši. Kliknem na njega i otvara mi se strana sa slobodnim terminima u tom kabinetu. Kliknem da rezervišem termin (čisto da vidim šta će se desiti), ali mi se otvori polje za lozinku. Znači ne može svako da rezerviše termin. Pitam Jocu za lozinku, on kaže da će te lozinke dobiti svako od nastavnika i da će funkcionisati kao identifikacija prilikom rezervisanja kabineta. Ne mogu da verujem …

Još je bilo primetno da su vrata drugačija, da i ona sadrže one senzore kao na ulazu u školu, ali ovi su mnogo manji, jedva primetni, ugrađeni u okvir vrata. Vidim da je brava na vratima sa senzorom. Ovo sam već viđao, hoteli to masovno koriste. Ništa ne pitam Jocu, već se pravim pametan i vadim privezak iz džepa da otključam. Povučem jednom ništa, povučem drugi put, ništa. Pogledam u Jocu, on se samo nasmeje i kaže: „Logično razmišljanje, tako se otvara, ali ti sada po rasporedu nemaš ovde čas i ne možeš da otvoriš učionicu. Sada vrata može da otvori samo nastavnik koji ima sledeći čas.“ Znači fenomenalno, nema više jurnjave oko kabineta i ko će pre do ključa. Ali on uzme svoj privezak, koji je univerzalan odnosno ima veći prioritet od nastavničkih i otvori učionicu.

Učionica je bila priča za sebe. Nastavljam priču sutra, ne mogu više da kuckam 🙂

Nastavak …