Možda ne treba verovati mojim tekstovima, ali treba verovati. Pogotovu treba verovati da postoji mogućnost da idemo u škole koje liče na one iz prethodnih mojih tekstova.
Ideja da napišem onakve tekstove, javila se tokom odmora na letnjem raspustu, kada sam razmišljao o novinama u svojoj nastavi za narednu školsku godinu. Plan je bio da nastavim da pišem tekstove nakon početka godine, kako i šta se dešava tokom nastave, ali ovakav odaziv na tekstove (mislim na čitanost, komentare na samom blogu i na društvenim mrežama), a pogotovu reakcije među nastavnicima i učenicima u Boru, van interneta, nisam očekivao, pa rekoh: „Dosta je i ovo“. Mnogi su me pitali šta sam time hteo, jer znaju da uvek ima neka skrivena poruka ili ideja. Pa, bile su ovde i ideja i poruka … nadam se da je većina primetila.
Svake godine me povratak u školu i raduje i brine. Raduje me priprema i planiranje nastave, a itekako brine administracija. Mada, ne bilo kakva administracija, već adminstracija koja se radi u našim školama. Toliko gubljenje energije i nastavničkih resursa me frustrira, jer znam da to može mnogo drugačije, brže i bolje, sa mnogo manje energije, ali to se ne primenjuje. Tekstovi su bili inspirisani ovim osećajem, ali je mašta učinila svoje. Ono što je bitno je da znate da su tekstovi isfiltrirani, da je tu bilo puno više ideja, ali ostale su samo one koje je moguće ostvariti sada i odmah u našim školama. U razgovoru sa kolegama, pitali su me koliko bi koštalo tako nešto da napravimo. Ne znam cenu, ali sam siguran da nije nedostižna i da direktori mogu nabaviti ta sredstva, ako se potrude. Ono što je najskuplje u tom procesu je promena svesti nastavnika i učenika.
Reakcije kolega iz Bora, odnosno offline reakcije, bile su takve da su neki čestitali, neki zavideli, a neki komentarisali: „Sada će ko u zatvoru da dolaze na posao“. Slične su bile i reakcije učenika.
Ono što treba da ide nakon ovih tekstova je komentar kolege Mirka Pejića:
U celoj ovoj priči ja i dalje očekujem nastavak kolege Zorana nakon susreta sa kolegama 20. avgusta odnosno od prvog septembra. A nastavak bi trebalo da bude ovako (čitaj željeni ishod): Sve kolege su došle nasmejane, raspoložene i sa velikom željom da u predstojećoj školskoj godini i oni nešto novo nauče. Ponašaju se kulturno i dostojanstveno iako su imali u junu tehnološko bodovanje. Svesni su da nisu kolege iz škole krivci za to stanje. Celo leto su proveli razmišljajući kako da nešto izmene po tom pitanju, a ne da sa ogovaranjem rešavaju te probleme. Promenili su filozofiju da nema ništa bolje od “državnih jasli”. Svesni da, ako stalno teraju đake da uče i stalno im drže slovo kako moraju stalno u životu da uče, to pravilo primene i kod sebe. Prihvate sa velikom radošću nove principe nastave i predavanja. Časove osmisle tako da nastavni sadržaj bude primenljiv za obrazovni profil učenika. Nakon tog časa učenik odmah zna da to što je učio može i da primeni u raznim životnim situacijama. Kolege sarađuju oko osmišljavanja i povezivanja sadržaja časova iz različituh oblasti. Matematičari ne uče ekonomskog tehničara kroz primere X i Y već svaki primer iz matematike prati primere iz ekonomskih predmeta koji su do tada izučavali. Nema šikaniranja i podsmevanja prema onima koji hoće nešto novo da urade i da promene ne samo svoj nego i živote drugih u svojoj okolini. Nije im teško da pripremaju vežbe, zadatke, dovode uspešne ljude da održe mini predavanja učenicima … Kolege koje dele kabinet su preko leta došle i sami preuredili kabinet svesni da tu provode radno vreme, odnosno pola svog života. Zamislite tek takvu školu.
Nije tehnika ta koja menja školu, ljudi i međuljudski odnosi su ti koji čine dobru školu. Nažalost, mi smo svi i dalje po principu “ovo ništa ne valja i mora da se menja”, a ono što ću ja da činim je da menjam Srbiju iz fotelje. Kada se promenimo u glavi i ne dozvolimo žabokrečini i neradu da vlada, sve ovo o čemu je Zoran pisao nije bajka.
E sada, da vas pitam: Šta je verovatnije? Da imamo školu sa hologramima i čipovanim privescima ili ovakvu kakavu je opisao kolega Mirko? Razmislite dobro.
Nikakva oprema neće naučiti naše učenike bolje od nastavnika. Ali ne bilo kakviih nastavnika, nego baš onakvih kakve je opisao kolega Mirko. Ono što sam siguran, je da sva ova oprema i tehnika koju sam opisao sa lošim nastavnikom neće pomoći učenicima, ali dobar i kvalitetan nastavnik, odmoran, poštovan, neopterećen, učenika će naučiti onome šta treba, i na livadi sa štapom i kanapom.
Ja sam informatičar i moja mašta je ovako videla dobro organizovanu školu, neko drugi je vidi sasvim drugačije, kao npr. učiteljica Željka, što možete videti na ovim slikama. Naravno, ona je sve ovo realizovala u svojoj školi, a ne kao ja na lošem primeru fotošopa 🙂
Srećan početak školske godine …
slika preuzeta odavde …
Slažem se sa Vama,ja sam koleginica iz Zrenjanina,predajem književnost u Elektrotehničkoj i Građevinskoj školi “ Nikola Tesla“. Do pre 3 meseca bila sam elektronski nepismena i završila sam u međuvremenu seminar za multimedijalne prezentacije.Sada redovno sa učenicima radim prezentacije u Power Pointu,oslobodila sam se straha od kompjutera i zanimljivije je i meni i njima.Što se tiče administracije mislim da smo dugo otaljavali programe i operativne i mesečne i da je sad važno uhvatiti korak. Kad se naprave dobre i kreativne pripreme za čas onda se nastavnik odmara i uživa u nastavi,jer onda on usmerava učenike, a ne troši energiju na postizanje discipline, i na održanje pažnje učenika koji ne žele predavanje već fukcionalno znanje.pomogle su mi Vaše metode ABC ,učenje po stanicama, i druge,kombinujem ih sa mojim metodama i polako se vraćam u formu. Hvala Vam na idejama i na zalaganju da ova profesija zaživi.