Da bi vam bilo jasno o čemu pišem pročitajte najpre prvi deo: Da ne poverujete … a zatim i drugi: Deluje neverovatno, ali …
U glavnom hodniku gde su bile diplome, slike, razni posteri i obaveštenja za učenike, sada su veliki ekrani. Na njima se smenjuju slike svega onoga što je ranije bilo u papirnoj formi – sada je sve digitalizovano. Tu su posebno ekrani za razna obaveštenja, vannastavne aktinosti, raspored obaveza učenika, obaveštenja o promenama propisa … Uvek smo imali problema sa prostorom, dok sada sve možemo da postavimo i da ima još mnogo mesta. Roditelje smo do sada primali tu u hodniku, za velikim stolovima, a sada vidim da su napravljeni odvojeni separei za prijem roditelja, sa računarom za pristup elektronskom dnevniku i štampačem, ako roditelj želi da izveštaj o ocenama i izostancima ponese kući. Računarima mogu da pristupe samo odeljenjske starešine i to svaki samo informacijama o svom odeljenju, dok je sve ostalo zatvoreno. Kabina odakle su učenici puštali muziku za vreme odmora, sada je malo modernizovana, a učenici muziku i spotove puštaju na velikom video zidu u dvorištu.
Nastavnička kancelarija nije mnogo promenila strukturu, osim što su dodati računari u ćoškovima kancelarije, a umesto velikih oglasnih tabli sada su veliki ekrani. Sva obaveštenja koja su bila u papiru i koja su visila na oglasnoj tabli, sada su u digitalnom obliku. Ovi veliki ekrani preko celog zida i obaveštenja su posebna priča. Obaveštenja su u različitim bojama. Obaveze za koje je potreban kraći rok, odnosno one čiji se rok za realizaciju prvi približava su obojene jarko crveno, a one čiji je rok najdalji – zeleno. Naravno, između su nijanse boja. Tako da na prvi pogled odmah vidite šta su nam naredne obaveze: vanredni ispiti, sastanci stručnih veća, sastanci timova, nastavnička ili odeljenjska veća … sve ono što čini život škole. Displeje nismo mogli da kontrolišemo mi kao do sada, pa da kačimo šta želimo i kad želimo na oglasnu tablu. Obaveštenja su postavljali direktor, pedagog, računovodstvena, administrativna i pravna služba.
Kolege koje su bile u kancelariji mi rekoše da mogu da skinem aplikaciju za telefon, koja sadrži sva ova obaveštenja koja su na ekranima. Nakon instaliranja aplikacije zatražena mi je lozinka, koja je učinila da se obaveštenja koja su isključivo namenjena meni, prikaziju kao zvučne poruke sa izrazitom vidljivošću. Fenomenalna stvar, sada je nemoguće biti neobavešten, jer ovaj sistem nas stalno obaveštava o našim zaduženjima, a posebno dobijamo informacije na email. Kroz aplikaciju možemo da pristupimo svim dokumentima škole koji su bitni za nas nastavnike. Razni pravilnici, statistike, izveštaji … sve je u svakom trenutku dostupno. Za one koji nemaju pametni telefon, postoji mogućnost dobijanja informacija putem sms-a. Odličan sistem.
Odoh do menadžmenta škole, da vidim šta kod njih ima novo. Kod direktora, pedagoga, u računovodstvu, kod sekretara i administracije, bili su računari koji su kontrlolisali IT sistem. Svako je imao mogućnost da postavlja obaveštenja iz svog domena, koja se pojavljuju na ekranima u dvorištu, nastavničkoj kancelariji, u hodnicima škole i automatski ažuriraju aplikaciju za pametna telefone.
Dok sam išao hodnikom, slučajno pogledam kroz prozor ka zadnjem dvorištu. Tu je ranije bio neuređen prostor, tzv. „iza škole“, retko ko je išao tamo, eventualno neko od učenika. Sada je to potpuno uređen školski prostor. U odnosu na celu „IT školu“ ovaj park je bio sušta suprotnost. Osim jednog velikog video zida i nekoliko solarnih panela za punjenje mobilnih telefona i tablet uređaja, sve je bilo u drvetu. Tu je bio jedan veliki amfiteatar u koji je moglo da se smesti pola škole, kao i puno manjih separea za sedenje za neku vrstu konsultacija, organizovanje sekcija, razgovora, planiranje aktivnosti … U odnosu na školu, ovo je bila kao neka prirodna oaza za učenje, ali i za opuštanje. Stignem ponovo do nastavničke kancelarije, ali tu zateknem samo nekoliko nastavnika. Uvek je tu gužva, pa pitam gde su svi i dobih odgovor da su dole u klubu. !?!?! Kakav sad klub?
Sećam se da je nekada bilo priče da se jedna velika učionica u prizemlju koju smo zvali svečana sala, prepravi u restoran za praksu učenika ugostiteljske struke, ali kako više ne upisujemo te profile, odustalo se od toga. Kada sam ušao, našao sam se u jednoj veoma savremenoj prostoriji, nekoj vrsti kluba ili kafića. Ne treba da vam spominjem da su na zidovima bili ekrani sa raznim informacijama, nekoliko računara u jednom uglu i veliki video zid. Dizajn kluba je odlično osmišljen, bilo je tu puno interesantnih grafita sa citatima poznatih i mudrih ljudi. Jedna strana kluba, odnosno, zid bivše učionice koji se graničio sa dvorištem, sada nije postojao, sada je tu bio pokretni stakleni zid koji se pomerao i dvorište je postalo bašta kluba … odlično upakovana.
Jedan ceo zid u klubu je bio sa policama i knjigama. Kada sam pogledao malo bolje, tu je premeštena biblioteka sa trećeg sprata. Ispred polica su bili stolovi sa malim zidovima i faktički izolovali nekog ko hoće da uzme knjigu i čita. Na svakom stolu su bile slušalice i displej za puštanje neke od audio knjiga iz baze biblioteke. Biblioteka je postala medijateka, koja se odlično uklopila u ambijant kluba, a u stvari je poseban prostor.
Bilo je dosta za taj dan … krenuo sam kući. Na putu do kuće mi je stigla poruka sa informacijom da mi škola želi uspešan početak školske godine i rasporedom za 2. septembar. Vidim da imam tek treći čas … tako da se javljam uveče da vam kažem kako je bilo prvi dan u novoj školi.
Pingback: Deluje neverovatno, ali … - Škola bez zidova
Kad je već sve tako idealno, lepo, da li primate posete tj. goste i koji je uslov?
A može i neka slika pride, očigledno je očigledno, verujemo i na reč :)))
Zvuči neverovatno savršeno!
Sada sa nestrpljenjem čekam i neku fotografiju, da bi mi oduševljenje bilo potpuno.
@Mirjana: Kakav uslov, kakve posete … ovo je škola, nije zatvor. Otvorena je za sve.
@Ivice: zvuči dosta neverovatno, a slike bi samo pokvarile utisak koji su čitaoci ovih tekstova stvorili u svojim glavama 🙂
Kolega Zorane, hvala na detajnom prikazu vaše škole, ne trebaju ni slike, ovako je puno lepše 😀 .. evo još par godinica (nadam se) i ..to je to!!! Ja sam pre par godina samo sanjala da imamo interaktivnu tablu, da radim on-line vezu učionica-dete na kućnom lečenju, i eto, došlo je i to doba.. Treba verovati i snovi se ostvaruju!
U celoj ovoj prici ja i dalje ocekujem nastavak kolege Zorana nakon susreta sa kolegama 20. avgusta odnosno od prvog septembra. A nastavak bi trebalo da bude ovako (čitaj željeni ishod ): Sve kolege su dosle nasmejane, raspoložene i sa velikom željom da u predstojećoj školskoj godini i oni nešto novo nauče. Ponašaju se kulturno i dostojanstveno iako su imali u junu tehnološko bodovanje. Svesni su da nisu kolege iz škole krivci za to stanje. Celo leto su proveli razmišljajući kako da nešto izmene po tom pitanju, a ne da sa ogovaranjem rešavju te probleme. Promenili su filozofiju da je da nema ništa bolje od „državnih jasli“. Svesni da ako stalno teraju đake da uče i stalno im drže slovo kako moraju stalno u životu da uče to pravilo primene i kod sebe. Prihvate sa velikom radošću nove principe nastave i predavanja. Časove osmisle tako da nastavni sadržaj bude primenljiv za obrazovni profil učenika. Nakon tog časa učenik odmah zna da to što je učio može i da primeni u raznim životnim situacijama. Kolege sarađuju oko osmišljavanja i povezivanja sadržaja časova iz različituh oblasti. Matematičari ne uče ekonomskog tehnišara kroz primere X i Y već svaki primer iz matematike prati primere iz ekonomskih predmeta koji su do tada izučavali. Nema šikaniranja i podsmevanja prema onima koji hoće nešto novo da urade i da promene ne samo svoj nego i živote drugih u svojoj okolini. Nije im teško da pripremaju vežbe, zadatke, dovode uspešne ljude da održe mini predavanja učenicima … Kolege koje dele kabinet su preko leta došlei i sami preuredili kabinet svesni da tu provode radno vreme odnosno ploa svog života. Zamislite tek takvu školu
Nije tehnika ta koja menja školu, ljudi i međuljudski odnosi su ti koji čine dobru školu. Nažalost mi smo svi i dalje po principu „ovo ništa ne valja i mora da se menja“, a ono što ću ja da činim je da menjam Srbiju iz fotelje.
Kada se promenimo u glavi i nedozvolimo žabokrečini i neradu da vlada sve ovo o čemu je Zoran pisao nije bajka.
Bravo kolega … ovaj Vaš komentar treba da bude 4. deo priče 🙂