A da pređemo na sledeći nivo igrice? 2

Kao što sam jednom napisao, ne znam za trenutak kada se moglo reći da je obrazovanje bilo odlično i da nisu trebale promene. Naravno, obrazovanje treba prilagoditi evoluciji čovečanstva, pa je logično da se danas ne može isto učiti kao što se učilo pre sto godina. Kao nastavnik, smatram da je sistem obrazovanja veoma loš; pretpostavljam da je medicinskoj sestri sistem u zdravstvu očajan, da ne pričam o pravnicima u sudstvu … problemi su na sve strane. I medicinskoj sestri i pravniku, pa i nastavniku, veoma je teško da to ne primeti i da zanemari smanjenje plate i razna druga nepoštovanja i nepravde, ali šta nam je alternativa? Možda neki vid javnog bunta deluje OK, ali da se ne lažemo … ne na ovim prostorima.

Ono što je karakteristično je da je nastavnik sistem obrazovanja kada uđe u svoju učionicu. To je jedinka od koje sve polazi. Tu počinje naš sistem obrazovanja, a završava se ministrom i njegovim pomoćnicima, ne obrnuto. Iako nam deluje da niko u kolektivu ne vidi naš rad ili nerad, nije tako. Da nema sankcija za nerad, niti nagrada za (dodatni) rad, to je tačno, ali ono što je najbitnije je da se sve vidi. Nemojmo se zavaravati da galamljenjem možemo nešto da postignemo … potreban je samo kvalitetan rad. Ali za taj rad je potrebna i motivacija u bilo kom smislu, nekome možda pohvala kolega, a nekome finansijska motivacija. Različiti smo ljudi. Na žalost, to danas u našem obrazovnom sistemu izostaje. Ali, šta nam je alternativa …

Imam veliku sreću u životu da sam okružen svojim kolegama koji su vrhunski profesionalci u svom poslu, koji nalaze snagu da rade svoj posao kvalitetno, uprkos problemima koji nas sve pritiskaju. Naravno da se svi žalimo na male plate i nepoštovanje od strane direktora, roditelja … ali kada odemo u učionicu ili pravimo neke obrazovne projekte, sve se zanemari, javi se ono zbog čega smo postali nastavnici … Da ne bude zabune, kada kažem da sam okružen tim kvalitetnim nastavnicima, pedagozima, direktorima … ne mislim na školu ili grad … već su oni i deo interneta i onlajn javne nastavničke scene Srbije. Nalaze se u raznim radnim grupama, projektnim aktivnostima, malim i velikim zbornicama … ima ih svuda i prepoznatljivi su.

Odaziv ministra …

Okupljeni oko jedne ideje, nastavnici iz Bora su pozvali ministra da uzme učešće na okruglom stolu posvećenom ocenjivanju u školama. Sa kolegama sam dosta diskutovao o tome da li problem treba rešavati počev od nastave, jer najpre učenike treba nečemu naučiti, pa tek onda ocenjivati. Ipak, složili smo se da je ovo jedan od većih problema i da treba o tome diskutovati. Sto trideset i jedan prosvetni radnik je bio u sali OŠ „3. oktobar“, gde smo razgovarali sa ministrom PNTR o problemima u ocenjivanju. Pored ministra, za okruglim stolom bili su predstavnici pedagoga, učitelja, nastavnika viših razreda i direktora. Svako je iz svog ugla diskutovao o zajedničkim problemima. Iako je dva sata bilo malo za ovakvu priču, otvorena su mnoga pitanja na kojima ćemo dalje zajedno raditi.

Na samom početku čuli smo ministra koji je akcenat stavio na motivaciju učenika za učenje. Ono što je očigledno je da sadržaj u našim školama nije problematičan, problem je motivacija da se on usvoji kako treba i da se uči zarad znanja, a ne zarad ocene. Učenici su primetili da veoma lako dolaze do dobrih ocena i izostala je motivacija da rade bolje i više, već se zadovoljavaju ocenama koje im nastavnici ponude. Tokom godina u školama se iskristalizovala situacija da su neki predmeti dominantni, a neki se uopšte ne vide. Prateći matematiku, srpski, fiziku, strani jezik, dolazimo do toga da ovi predmeti i definišu uspeh učenika. Nevidljive su veštine učenika, likovno, muzičko … jednostavno, iz tih predmeta su najviše ocene, a veoma malo ih pratimo. Učenici se u našim školama ne sreću sa velikim problemom ocena, uglavnom znaju kako da dobiju dobre ocene i prvi put se sretnu sa problemima nakon škole. Učenici retko dva puta uče isto gradivo, jer se nakon ocene ne vraćaju da ponove ili unaprede znanje, već nastavljaju dalje, samo da završe razred sa dobrim ocenama. To nije dobar put, a dokaz za to možemo videti baš u primerima video igrica koji su sastani deo života današljih učenika. Kada učenik ne može da pređe određeni nivo na igrici, vraća se nekoliko puta, igrajući sve bolje i bolje kako bi prešao na sledeći nivo.

Ugovori: nastavnik – učenik – roditelj …

Za motivaciju učenika za učenja bitno je da se slože sve tri strane koje učestvuju u sistemu obrazovanja: učenik, nastavnik i roditelj. Na okruglom stolu dat je primer iz Nemačke u kome učenik, nastavnik i roditelj potpisuju ugovor o pravima i obavezama, tako da svako od njih zna šta su ciljevi i šta treba da radi kako bi te ciljeve ostvario. Krajnji cilj je da učenik izađe iz škole sa znanjem koje mu je potrebno da nastavi dalje školovanje ili da ode u svet rada. Osim toga, na skupu je bilo reči i o problemu izostajanja, kao i primera nekih obrazovnih sistema u kojima se roditeljima naplaćuju neopravdani izostanci. Iako ovakva mera ima logično utemeljenje, jer država plaća nastavnike kako bi učenici imali besplatno školovanje, naveo je ministar, teško ju je sprovesti. Učenici koji izostaju su uglavnom iz porodica sa lošijim finansijskim standardom i ovakva mera bi samo još više opteretila te porodice.

Ali, čuo se predlog da možda treba broj izostanaka da utiče na zaključnu ocenu iz određenog predmeta, kako učenici ne bi kalkulisali izostancima i tako uspeli da sa malim naporima dobiju dobre ocene. Na moje pitanje, da li možda treba opisno ocenjivanje proširiti do četvrtog razreda, u sali je bilo puno komentara. Predstavnica učiteljica je napomenula da će to rešiti mnoge probleme, jer su roditelji možda i veći problem nego učenici u tom uzrastu. Iako je bilo negodovanja u sali, ministar je pojasnio da je problem opisnog ocenjivanja u stvari velika administracija. Da učitelji i učiteljice previše pišu ono što niko ne čita i da treba naći model kako to uprostiti. Jedan od predloga koji je potekao od samog ministra je da treba izdvojiti nekoliko veština učenika kao što su upornost, kreativnost … i na skali samo odrediti na kom su nivou ove veštine učenika. Jednostavno, samo imati konkretne upotrebljive podatke kako bi dalje nastavnici mogli da rade sa učenicima kvalitetno.

Inkluzija, eksterna … 

Na skupu smo se dotakli i inkluzije, za koju je rečeno da je veoma brzo i nespretno uvedena u naš sistem obrazovanja i da predstavlja svima problem, kao i uloge eksterne evaluacije koja je dobro zamišljena, ali se loše realizuje u školama, uglavnom zahvaljujući direktorima koji šire strah od savetnika koji dolaze u školu. Posebno pitanje koje se protezalo tokom čitavog skupa je motivacija nastavnika za kvalitetniji rad, kao i zaštita od pritisaka za ocenu. Iako očekujemo da platni razredi reše ove probleme, mnogo toga ostaje na direktorima koji mogu osloboditi kvalitetne nastavnike dodatnih obaveza i omogućiti im da rade ono što najbolje znaju i da ta svoja znanja kao mentori prenose na svoje mlađe kolege.

Okrugli sto smo završili sa mnogo otvorenih pitanja, na kojima dalje treba raditi. Ono po čemu je posebno značajan 29. septembar je to da je ministar prosvete došao u mali grad na poziv nastavnika, da nije otišao sa političarima ili predstavnicima regionalnih odeljenja minstarstva, već je posetio školu i vreme proveo sa nastavnicima. Pored toga, otvoreno i ravnopravno je komunicirao sa njima, pokazajući da shvata problematiku nastavničkog posla i da potpuno razume ono što mu nastavnici pričaju. Ne znamo koliko će moći da nam pomogne, ali ovakve posete prethodnih ministara nije bilo. Ova poseta pokazuje nastavnicima da je njihov rad vidljiv i primetan, ma gde se nalazili, pogotovu uspešan i kvalitetan rad.  Nije Bor jedina sredina u kojoj ima ovakvih nastavnika – ima ih po celoj Srbiji, samo je pitanje koliko će imati snage da se izbore da njihov kvalitet dođe do izražaja.