Kuća – škola, škola – kuća 3

Kao što petak nalaže, vreme je za Sony PlayStation. Ne baš svakog vikenda, ali u poslednje vreme sve učestalije 🙂 Prvi razred je za sve malo traumatičan, a pogotovo kada dođe petak i treba da se uradi domaći, teško to ide. Neću da pišem o tome koliko je igra značajna za uzrast prvaka, ali smatram i da kontrolisano korišćenje video igrica i te kako može da razvije određene veštine kod sedmogodišnjaka. Kako su igra i video igrice odlično motivaciono sredstvo, reših da to iskoristim i da vidim kako napreduje logika, čisto da provežbamo ono što je rađeno u školi. Pretpostavljam da i učiteljica čita ovaj tekst, nadam se da nisam nešto pogrešio 🙂

U posledenje vreme uz pitanje: „Tata, da li možemo da igramo Sony?“ uglavnom smislim neke zadačiće koji su kvalifikacija za Sony. Tu otpora i prigovaranja nema … zadaci se rade. Tako mi je i danas palo na pamet da proverim i utvrdimo gradivo rađeno u školi, pre nego što krenu igrice. Nisam siguran odakle mi ova ideja, ali stalno mi se provlači takav neki sličan metod koji želim i sa svojim učenicima da realizujem. Ovo što pišem je prvenstveno savet i pomoć roditeljima koji ovo mogu da iskoriste kući da svom detetu malo razmrdaju vijuge, a mogu iskoristiti i nastavnici, nekako modifikovati, jer nije baš za učionicu. Možda se može napraviti neka onlajn varijanta za nastavu.

Najpre sam osmislio dve rečenice, otkucao i odštampao. Naravno, možete to i napisati, svejedno je, to uopšte nije bitno za igru. Rečenice koje sam ja smislio su u stvari uputstvo za zadatak koji treba da se uradi. Rečenice su:

Prvo treba da pronađeš reči, zatim da ih sastaviš u rečenicu i prepišeš u svoju svesku za vežbanje. Tek onda možeš da uključiš Sony PlayStation.

Ovo sam odštampao i iseckao tako da svaka reč ili veza bude na jednom malom papiriću. Sledeći korak je bio da te papiriće rasporedim po stanu, da ih Pavle pronalazi, sakuplja i sastavi rečenicu od tih reči. Kako su papirići sitni i nema šanse da ih pronađe nasumično, rešio sam da napravim na poleđini papirića asocijaciju gde se nalazi neki sledeći papirić. Tako sam dobio ovo na sledećoj slici:

Sve papiriće sam rasporedio po kući u predmetima ili pored predmeta koje sam nacrtao, napisao … Kako je Pavle imao drugara, imao je i pomoć, pa je igra mogla da krene. Dao sam im prvi papirić i objasnio pravila. Ne treba da vam pričam kakva je ludnica po kući bila 🙂

Bilo je puno delova i potraga je trajala najmanje 45 minuta. Ali, niko se nije bunio, potraga za „blagom“ je uspela i nakon 45 minuta imali smo sve delove. Ovaj deo je bio posebno dobar za uzrast šestogodišnjaka i sedmogodišnjaka jer su asocijacije najmoćniji alat za razvijanje logike. Nakon toga krenula je kombinatorika. Tu već dolazi do primene znanja naučenog u školi: kakvim slovom počinje rečenica, kako se rečenica završava, šta čine reči … i na kraju rešavanje zadatka koji je u sklopljenoj rečenici – pisanje. Sklapanje je trajalo još nekih 20 minuta i pisanje još desetak minuta.  Da sam Pavlu dao rečenicu da prepiše iz bukvara ili neke knjige ili bilo koju, to bi bilo uz blago negodovanje. Čak i sa motivacijom da će nakon toga Sony biti na rasplaganju, opet bi to bilo mučno, ovako … fenomenalno. Vežbanje onoga što je rađeno u školi na zanimljiv način.

Ovo je samo dokaz da, kada napravimo priču, stan pretvorimo u džunglu i predstavimo učenje kao avanturu … sve je lako i jednostavno. Za pripremu ove avanture potrebno je oko 10 minuta … i ne treba da vam pišem da je Sony zaboravljen. Nismo ga ni  uključili 🙂

Evo da vidite kako je bilo …