Nastavnici na kraju školske godine 7

Kako je živo u školama krajem maja i u junu, baš lepo, kao u košnici 🙂 A posebno se iznenadite time ko vas se setio sada na kraju godine od starih prijatelja, poznanika, komšija, automehaničara … Pretpostavljam da svako od vas ima svoju analizu o kraju školske godine i zaključivanju (čitaj poklanjanju) ocena, ali evo mog viđenja o nekim nastavnicima i njihovom načinu rada. Veoma je važno da znamo da kvalitet nastavnika u Srbiji određuje svaka ciljna grupa posebno. Karakteristike koje ima nastavnik drugačije vide učenici, drugačije roditelji, kolege, direktori … i često je jedan nastavnik za jedne veoma kvalitetan, dok je za druge nečovek. Pokušaću da uopštim priču i da predstavim dva karakteristična tipa nastavnika u maju i junu, a u treću grupu svrstaću sve ostale.

Prva grupa su nastavnici: „Bog zna za 5, ja za 4, a vi za ostalo“. Kod ovih nastavnika je uglavnom polovina ili trećina odeljenja na polaganju. Već godinama su poznati u školi i gradu po tome što su kod njih jedinice standardne ocene tokom godine. U celom odeljenju su dve ili tri petice. Na pismenim zadacima, od 25 učenika 20 ima jedinice. Na odeljenjskim većima tokom godine stalno zauzimaju prva mesta po broju jedinica. To su nastavnici koji na časovima ništa ne rade, koriste mobilne telefone (ne u svrhu nastave), kasne na časove, pismene donose nakon 3-4 nedelje zakašnjenja, ne drže dopunsku nastavu, odnosno, drže je u maju ili junu, kada direktor odreaguje i kaže im da kad imaju jedinice mora da drže dopunsku nastavu.

Roditelji i đaci se bune, ali uzalud, oni lepo upisuju svoje časove i direktor se njima ne zamera. Ne želi da ulazi u sukob sa starijim kolegama, uvek je lakše da se snaga pokaže na početnicima, a ovi koji su već odavno tu i koji jasno kvare reputaciju škole … njih ne diraju. Oni su sramota za naše obrazovanje. Uglavnom su to oni koji nisu ostvareni van škole, koji nemaju kako da iskažu sebe, nemaju kvalitet i uživaju u svojoj reputaciji strogog nastavnika. Odnosno, oni misle da su strogi, što i nije loša osobina ako učenicima pružite svo neophodno znanje i veštine, pa im kasnije tražite to, ali je loše ako ste strogi, a niste im omogućili da nauče.

Druga grupa su oni „dobri“ poklanjači ocena. Za roditelje su oni super, često ne znaju ni da postoje, učenici nikada ne pričaju o njima, ni o njihovom predmetu, jer znaju da će sa njima lako. Za sistem obrazovanja oni su opasni kao i ovi prvi. Možda još i gori. Oni poklanjaju ocene iz puno razloga, ali evo ovde ću izdvojiti tri  najočiglednija:

1. ništa nisu radili tokom godine, nisu predavali kako treba, nisu sigurni u svoje znanje, ne žele da rizikuju da ih neko prozove niti da se muče u avgustu,
2. posustaju pod pritiskom kolega, direktora, roditelja, političara … ne mogu to da trpe i kažu sebi: „Šta će mi to u životu“,
3. hoće da budu dobri u očima učenika, da budu „carevi“, „ortaci“, to im je mnogo važnije nego znanje učenika.

Iako su ove dve grupe u manjini, u našim školama su oni sada najaktuelniji. Kod njih je sada najaktivnije na časovima. Kod prvih je gužva i pobuna, kod drugih je jurnjava za „odgovaranjem za veću ocenu“, uglavnom za 5, iako je u rubrici već upisano 3, 4, 3.

Većina ostalih nastavnika koji tokom cele godine rade marljivo i vredno, naučili su svoje učenike i nastavnom sadržaju, ali i pravim vrednostima poštovanja svačijeg rada. Kod njih ima ocena od jedinice do petice. I kod njih ima želja da se poprave ocene u maju ili junu, ali njihova doslednost je učenicima jasna i tu nema mnogo rasprave i pobune. Ti nastavnici nemaju problema pritiska za ocenu, jer kolege uglavnom znaju da kod njih to ne prolazi, a đaci su upoznati i uglavnom zadovoljni svojim ocenama. Iako žele da poklone učeniku peticu, koji iz svih predmeta ima petice samo kod njih trojku, znaju da to nije dobro, da u odeljenju ima još 20+ učenika koji će u tom slučaju biti oštećeni. Iako se svi slože i nemaju ništa protiv, doslednost je ono što će ih krasiti i naredne godine i izbeći će situaciju da se naredne godine pojavi više takvih učenika sa takvim željama. Ovi nastavnici imaju problem to što gledaju zbornice u maju i junu i čude se kako pedagog i direktor ništa ne preduzimaju po pitanju reputacije škole i obrazovanja. Često se pitaju, zašto da se muče kada mogu kao i ovi drugi, jer i jednima i drugima ista plata stiže 6-og i 21-og.

Naravno da se ova moja priča ponavlja u ovo vreme već godinama, odnosno, od kako je školstva na ovim prostorima. Ne znam kako je u drugim sistemima. Mnogi će reći: „Pa dobro, to je tako oduvek i tu nema  promena“ … žalosna su takva razmišljanja. Setimo se našin nastavnika, pa razmislimo koga danas smatramo za ljude i karakterne ličnosti, ko su ti koji su nam pomogli ili odmogli. Oni koji su nam poklanjali ocene ili oni koji su se dosledno držali principa i ocenjivali nas onoliko koliko vredimo.

Možda sve ovo znamo … samo ne vidimo da smo to mi.

druga slika preuzeta sa sajta