Ali svi imaju samo ja nemam … 3

Znate ono: “Ali, svi u odeljenju imaju fejs, samo ja nemam” ili “Uradio sam domaći, je l’ mogu sada da igram igrice?” ili ga pustimo u igraonicu u kojoj igra GTA. Ili, još bolje, kada devojčice u drugom razredu već definišu svoju odeću za školu, sa šljokicama i fensi krpicama i posebnim maskicama za pametni telefon, a dečaci se utrkuju ko ima bolji telefon … u drugom razredu osnovne škole !!!

Da, generalno svi vidimo da toga ima i čudimo se kako to roditelji, ali i nastavnici dozvoljavaju. A mi se uglavnom krijemo iza obrazloženja koja su i nama smešna, ali jednostavno nas mrzi da se potrudimo. Najčešće sebi to objašnjavamo sa: “Pa dobro, tu je u kući, ne provodi puno vremena uz igrice” (a ne primetimo da već sat vremena sedi za računarom) ili “Pa, neka dete izađe malo, svi su mu drugari u igraonici” (a tamo igra GTA koji je za 18+) ili “Tamo igra fudbal na računaru/konzoli, to nije strašno” (a treba videti da je i taj fudbal za 9+) ili “Pa, svi njeni drugari već imaju fejsbuk, kako sada ja nju da izdvojim, ali ja ću to da kontrolišem, to će biti moj nalog sa njenim imenom, pa ću i ja da sve to kontrolišem” (ogromna greška, jer ne piše tamo 13+ za džabe i nije stvar u kontroli naloga nego u kontroli misli).

I na kraju, najbolja varijanta i najbolji odgovor za ono što loše radimo svojoj deci je: “Pa, kako sada samo ja da njega ili nju izdvojim kada svi u odeljenju to rade ili to imaju”. Ili … “Ako mu ja to sada zabranim, izdvojiću ga iz društva”. Ne znam da li ste se nekada našli u situaciji da ste to rekli, ali sigurno ste pomislili. I uglavnom popustili … ili kao, napravili ste neki kompromis. To je najveća greška i najveće zlo koje možemo da učinimo našoj deci. Ovo pišem ovde, ali i puno razgovaram o tome i svađam se sa mojim prijateljima i kolegama.

Najnoviji slučaj me je naveo da ovo napišem, a to je slučaj mog sina. Neću sada da pišem kako mi vaspitavamo decu (sigurno negde i grešimo, ali mislimo da je tako najbolje), ali realno dolazimo u situaciju da nas dete pita: “A zašto ja imam telefon koji samo može da telefonira i šalje poruke, a druga deca imaju telefone sa kojima snimaju klipove, igraju igrice i koriste internet?” Da, takvo pitanje je meni postavio sin u drugom razredu osnovne škole. Iako sam mu jasno objasnio čemu služi telefon i zašto mu dajemo da ga nosi u školu (obavezno ugašen dok traje nastava i samo upaljen nakon časova, ako treba da nas pozove, a to se desilo samo jednom od oktobra, bar smo mu tako rekli, nadamo se da to poštuje), bilo mu je jasno dok nije doživeo prve neprijatnosti. Naravno, pogađate, podsmevanje drugara koji ima smartphone u drugom razredu osnovne škole i koji koristi sve njegove karakteristike. Naravno da znam sve roditelje učenika i one čija deca nose takve telefone i naravno da sam insistirao na Savetu roditelja da škola zaustavi taj trend, mnogi su me podržali, ali su nas iskulirali.

Na Savetu roditelja, tadašnjoj direktorki (sada je drugi direktor) rekao sam da se ne igraju sa tim stvarima, da deca nose pametne telefone u školu da snimaju jedni druge, da je to nasilje jer je drugoj deci, pogotovo devojčicama u toaletu, veoma neprijatno. Pretpostavljam da to treba da bude jaka borba kako bi se jasno doneo akt koji će kažnjavati roditelje koji deci daju uređaje koji mogu da slikaju i snimaju i objavljuju te materijale maloletnih lica na internet. Do sada nisam imao uspeha. Iako sam ja jedan od prvih zagovornika tehnologije u nastavi u obrazovne svrhe, ovde ne vidim upotrebu u obrazvne svrhe. Jedino što mi pada na pamet je da roditelji daju deci pametne telefone da snimaju učiteljice ili neko druženje pa da kući gledaju šta se dešava u školi … ne znam, nisam pametan. Nije mi jasno zašto detetu dati skup telefon, zbog koga može da ima puno problema. I on sam može da počini nasilje nad drugim, a i neko može da ga maltretira i da mu oduzme tu skupu igračku. Za komunikaciju sa roditeljima je dovoljan telefon koji sada košta 1 dinar uz neki mali paket … ili maksimalno 1000 dinara nov u prodavnici.

Nije meni problem da sinu objasnim prave vrednosti i nadam se da imam jaču argumentaciju od njegovih drugara koji ga ismevaju jer nema dobar telefon. Nije problem da ja rešavam pojedinačan slučaj, to mogu, nego je problem što svi ne rešavamo svoje slučajeve. Ako to uspemo, onda niko neće moći da kaže: “Pa, moj drugar ima najnoviji telefon, drugarica ima najfensi tašnicu …”  jer ih neće biti i rešićemo problem cele škole. Mi poznajemo roditelje naših učenika, svi se međusobno poznajemo i meni ne pada na pamet logika zašto neko mora da ima nešto tako skupo ili nešto što ne pripada generaciji osmogodišnjaka. Jedino da želi da svoje dete skupim stvarčicama izdigne od ostalih. Ali, znamo u kom pravcu dalje idu ta deca.

Ovog je bilo i ranije. I ja sam kukao roditeljima da mi kupe Levis 501, pa crvene starke, pa svoč sat … toga je bilo odavno, nije ovo nova pojava. Onako kako su meni roditelji objašnjavali i ja sada objašnjavam mom sinu (jer mislim da sam dobro to razumeo), ali onaj ko tada ili sada nosi bolju garderobu ne vrši nasilje nad onim drugim. Može ga malo ismevati, što nije zanemarljivo, ali daje priliku za definisanje pravih vrednosti. Međutim, onaj ko ima pametan telefon, ko snima druge ili ko surfuje na internetu i još objavljuje slike maloletnika …. to je već ozbiljnije nasilje. Ako pokušam da razumem te roditelje (pretpostavljam da i oni za sebe imaju neko logično obrazloženje), ne razumem školu. Svi znamo šta se dešava u školama … a pogotovo u malom gradu u kom živimo, čak je iz jedne osnovne škole izašao članak u novinama o snimcima maloletnika (da vam ne pričam šta su radili). Znamo da se to dešava i škola ne vodi računa o tim stvarima. A potpuno je jednostavno to rešiti. Iako kamera nije nož, pištolj, droga ili alkohol … nasilje načinjeno njome može da izazove i veće posledice, pa na to žmurimo, a ova ostala oružja zabranjujemo. Kada učenika osnovne škole, pogotovo nižih razreda, vidimo sa takvim uređajem, trebalo bi da ga opomenemo, oduzmemo uređaj i pozovemo roditelja. To će se lako rešiti nakon nekoliko slučajeva.

Škola treba da razgovara sa roditeljima, siguran sam da roditeljima više odgovara da su deca u školi i za vreme odmora sa drugarima, a ne na fejsu, instagramu i da se slikaju i selfišu. Naravno da će biti i onih koji će tražiti slobodu za svoje dete … ali u školi sloboda treba da postoji u cilju obrazovanja, a ne u cilju samopromocije. Za ovo nam ne treba ni Zakon (mada i on ovo podržava), ni premijer, ministar … za ovo je dovoljan učitelj ili nastavnik u učionici, a direktor za celu školu.

Pretpostavljam da će oni koji me ne poznaju ovaj tekst doživeti kao tekst nekog konzervativca, ali uglavnom znate da je moj cilj tehnologija u nastavi, a igranje igrica za vreme odmora i slikanje, snimanje nije nastava. Iako vam ovo deluje bezopasno, jer “moje dete nije takvo”, tako se počinje. Ja sada u srednjoj školi imam učenike koji imaju jasan sindrom rasute pažnje i to upravo zbog igrica. Jasno su zavisni od igrica i tehnologije, jer u uzrastu kada su bili ispod granice koja piše na omotu igrice, sedeli su za računarom ili igrali Angy Birds ili nešto slično  … a roditelji su mislili “Pa, neka ga malo, uradio je domaći zadatak”.

Ovo o čemu pišem je veliki problem, možda me i doživite kao nekog paranoika, ali radim sa decom i jasno vidim gde je problem. Sigurno ne možemo da menjamo ovo što vidimo na televiziji i možemo da svalimo svu odgovornost na TV program uz negodovanje da nas televizija i sve oko nas zaglupljuje, ali pokušajmo da napravimo svoje male svetove u kojima ćemo po ispravnim vrednostima ispisati pravila i našu decu zaštititi od sveopšteg, ali lošeg uticaja. A ono čega se najviše plašite, da ako vaše dete nema smartphone ili nalog na fb neće biti u društvu poželjno ili prihvatljivo … zapitajte se da li je to društvo dobro.

I da … siguran sam da svi vi koji ovo čitate verujete da to nije vaše dete, nego njegov drug 🙂

Slike preuzete sa: slika 1, slika 2, slika 3