Da li je prosvetna čaša do pola puna ili do pola prazna? 4

Pretpostavljam da svaki radnik za profesiju koju obavlja može da kaže da je specijalna i posebna i veoma važna. Da ne spominjem lekare, policiju, vojsku, sudije … mislim da nema nekog ko može da kaže da njegov sektor u državi nije najvažniji. Tako i ja mogu da tvrdim da je moja prosveta ubedljivo najvažnija za državu i njenu budućnost, za narod, naciju, opstanak. I stvarno tako mislim. Džaba svi lekari ako se povećava broj obolelih od raznih bolesti, džaba policija ako većina maloletnika odlazi u kriminalce, džaba vojska ako narod nema slobodu … a sve će se ovo desiti ako nema obrazovanja.

Ne znam da li lekar može da radi loše svoj posao, a da nema posledica po pacijenta, ne znam da li sudija može da radi svoj posao loše, a da nema posledica prema optuženim? Ovo su sve humane profesije za koje važi da ako ne radimo kako treba, direktno utičemo na nekog i realno ga oštećujemo. I pacijente i optužene i učenike … Možda onaj ko radi u banci napravi neku grešku i ošteti banku, ali to i nije toliko strašno jer banke izgube malo novca, koji i onako imaju previše 🙂 Iz iskustva koje svi imamo sa lekarima, šalterskim radnicima, policijom … znamo da, ako su nezadovoljni, nervozni, nestručni, ne mogu da rade svoj posao kvalitetno. Da ne nabrajam sada primere, znate i sami šta doživljavamo.

U ovoj našoj prosvetnoj priči interesuje me da li naše nazadovoljstvo, koje je potpuno opravdano, utiče na naš rad i na naše učenike? Da li mi naše klijente, koji su učenici i imaju 9, 12 ili 15 godina, oštetimo kao što lekari ili šalterske službenice, sudije … oštete nas? Očigledno je da je sa manjim motivom za rad, manji i kvalitet rada. Tako je u svakoj poslovnoj branši, pa i u prosveti. O tome treba da vodi računa MPNTR, ako uopšte želi da ima kvalitetnu nastavu. Ali, mnogo me interesuje kako pojedini nastavnici sa toliko nakupljenog nezadovoljstva ulaze u učionice i rade svoj posao? Da li je moguće „hejtovati“ na društvenim mrežama po ceo dan sindikate, ministarstvo, izdavače, medije, škole … i posle ući „normalan“ u učionicu? Kako nakon toliko besa i nezadovoljstva naći prekidač koji nas vraća u stanje nastavnika koji pred učenicima treba da blista i bude uzor?

Smatram da su društvene mreže, a pogotovo fejsbuk i prosvetarske grupe toliko uništile pogled na prosvetnu scenu da ne znam nikog ko nije negativno komentarisao ponašanje nastavnika. Iako se tamo vrti mala grupa „hejtera“, svako suprotno mišljenje nailazi na jak govor mržnje, što samo potvrđuje u šta smo se pretvorili.

Generalno, drugačije mišljenje se smatra nekako nenormalnom. I delimično se slažem, oni prosvetni radnici koji ovakvo stanje u prosveti podržavaju nemaju baš pravu sliku kvalitetnog obrazovnog sistema. Ovo je loše stanje u našoj prosveti, iako je loše po nekoliko osnova: nedostatak razvoja, pad stručnog usavršavanja, loši rezultati učenika, loš materijalni status nastavnika (ne loš, očajan) … nekako, uvek se najviše zadržimo na ovom poslednjem. Plata. Sasvim logično, jer se tiče naše egzistencije. Uglavnom se veličaju oni koji se bore za povećanje plata, dok se oni koji rade na razvoju sistema obrazovanja doživljavaju kao negativci. Svako ko želi na neki način da utiče na poboljšanje kvaliteta obrazovnog sistema je „druga“ strana i uz vlast je. Da li su nastavnici širom Srbije koji organizuju Festivale nauke ili se organizuju u udruženja za poboljšanje svog predmeta ili se stručno usavršavaju na seminarima bez akreditacije za koje sami plaćaju kotizacije, ili učestvuju i pobeđuju na konkursima najboljeg edukatora odnosnono za najbolje časove, su oni kojima ovakvo stanje odgovara? Često čitam pitanja: „Kako oni smeju da budu pozitivni u ovim teškim vremenima?“

Naravno da smeju i moraju !!!

Mislim da je ova pojava mnogo gora od toga da imamo malu platu. Mislim da je najgore to što smo postali ravnodušni prema našim poslovima, što nas više nije briga da li napredujemo, da li učenicima nešto predajemo posle časova, da li ih vodimo negde van škole … Da li je ovaj trenutak kada nam je smanjena i onako mala plata u stvari filter da vidimo koliko vredimo? U svim tim komentarima tipa „Ne mogu oni mene toliko malo da plate koliko ja mogu malo da radim“, leži problem našeg sistema obrazovanja. Time što manje radimo ne činimo mi zlo Verbiću ili Jankovićevoj ili našem direktoru. Nisam siguran koliko je njih briga za naš rad. To svi znamo … pa ako znamo, valjda ćemo da se okrenemo našem poslu. Možemo da kukamo, da hejtujemo i budemo besni, ali tako ne rešavamo naše probleme. Za borbu za naša prava plaćamo sindikate, za borbu za našu struku plaćamo članarine stručnim društvima, za stručno usavršavanje je dužna škola (ili ako nije skupo mi sami) … tim ljudima treba da pomognemo da rade svoj posao. Ako ne rade kako treba uskratićemo im poverenje.

Moramo biti svesni da nećemo moći da menjamo ljude bez politike, a u našem sistemu obrazovanja politička delovanja su zabranjana. Moj pozitivan stav o mom poslu i energija da radim još mnogo toga van časova nije zato što verujem u ministra. Verovao sam u njegovu ideju, dolazak i to da je najzad neko ko nije političar došao da vodi prosvetu … postavio nastavnice iz škola da vode osnovno i srednje obrazovanje, super, ali od efekata razvoja ništa. Ne od plate … od toga slaba vajda, nego od slike koju sam imao pre dve godine. Možda će sledeći ministar da okrene priču, ali mi to niko ne garantuje, možda bude gori od sadašnjeg, to na nas ne sme da utiče. A još manje na naše učenike. Nisam siguran da ću ja (a ni vi) raditi bolje ako mi povećaju platu za 10000 ili mi daju pomoć od 50000. Nećemo raditi bolje, radićemo isto. Ako je zavladala jaka depresija, ne treba hejtovati pozitivne pokušaje. Ima puno mladih kolega koji žele da idu na stručna usavršavanja, koji pišu portfolia, koji drže predavanja i van radnog vremena … ima ih i te kako.

Ako je loše stanje, ne treba ćutati i raditi, to nije odlika razumnih i slobodnih ljudi, ali nije borba sedeti za računarom, praviti sarkastične sličice, botovski komentarisati jednu ili drugu stranu … tako se ništa ne menja. Da li znam način kako da promenim stanje od vrha … ne znam. Napisao bih ga da znam, ali kada vidim da štrajkovi, protesti, potpisi, dogovori, ne urode plodom, onda se ne oslanjam previše na njih. Menjam sa dna, u mojoj učionici, u mojoj školi, gradu … tu smo mi nastavnici sistem obrazovanja. Naravno da će hejteri da kažu „tako mogu svi, nađemo neki dodatni način finansiranja, držimo predavanja, pričamo priče, kupujemo računare za seoske škole“ … ali tako se ne menja sistem. E, pa upravo se tako menja!!! Ako bi svako našao način da promeni nešto malo u svojoj sredini, našao način da realizuje dodatne obuke za učenike, nastavnike i to radio u Babušnici, Pirotu, Blacu, Tutinu, Boru, Valjevu, Somboru, Vršcu, Beogradu … to je promena sistema. Tamo treba da se razvija sistem obrazovanja, na nižim nivoima na kojima su učenici.

Jedna lika preuzeta iz filma: Bad teacher a druga sa sajta Detinjarije i poslednja sa profila Mirjane Spasić 🙂