Zašto onlajn seminari? 7

Stručno usavršavanje nastavnika oduvek je diskutabilna tema. I to iz mnogo uglova. Znam da sve institucije beže od ove teme, ali nekako je to zapalo ZUOV-u, koji se tu teško snalazi. Stručno usavršavanje je diskutabilno po mnogim osnovama i stvarno treba jak dijalog svih faktora kako bi ovaj segment našeg rada bio kvalitetan, jer bez toga nema kvalitetnih nastavnika, a ni kvalitetne nastave.

Mnogi zagovaraju tezu da je stručno usavršavanje višak, da je fakultet dovoljan i da „nema ko šta mene  novo da nauči iz istorije ili biologije, to je to“. Sa druge strane, plaćanje stručnog usavršavanja je veoma loše koncipirano, jer čim to ne biraju i ne plaćaju sami učesnici nema tu nikakve motivacije. A da ne pričam o tome što većina nas na to gleda kao na jurnjavu za bodovima, pa u nekom trenutku ukapira da isto prolaze kao i oni koji se ne usavršavaju, ista plata isto (ne)znanje … Ako se vratimo na ZUOV i sistem akreditacije, to je još jedan veliki problem. Ovaj sistem je loš, ali ako već država (čitaj lokalna samouprava) plaća, onda država i treba da se ograniči od zloupotreba. Na žalost, ovaj sistem je loš i trenutno oni koji to mogu da menjaju nemaju hrabrosti da promene.

Neću dalje pisati o tome kako stručno usavršavanje nastavnika treba da bude (pisao je ceo OKC tim i slao, ali džabe), ali ono što je očigledno je da se mora napraviti sistem zasnovan na tržištu. Ako je potreba za stručnim usavršavanjem realna, odnosno ako nastavnik koji zbog toga radi kvalitetnije ima veću platu ili je na neki drugi način motivisan, onda treba otvoriti tržište i dozvoliti nastavnicima da biraju i plaćaju, pa će ostati samo najkvalitetniji programi.

O ovome možemo detaljnije u komentarima, ali ovde sada htedoh da vam prikažem sledeću situaciju.

Svi znate da OKC seminari u prethodnom ciklusu nisu prošli akreditacionu komisiju ZUOV-a u Srbiji. Zvanična obrazloženja se zasnivaju na Pravilniku o SU koji tada nije u sebi imao pravila za onlajn seminare, ali je komisija isto gledala na seminare u učionici i one preko interneta. OKC nije odustao od tih seminara i ponudio je nastavnicima koji su pohađali seminare, neakreditovane i sami plaćali kotizaciju. To je dokaz da i te kako ima nastavnika koji znaju šta je stručno usavršavanje, koji su svesni da oni treba da stanu ispred učenika, a ne lokalna samouprava koja treba to da plati.

ZUOV pokušava na nakoliko načina da motiviše nastavnike da se stručno usavršavaju, kao i autore seminara da prave što kvalitetnije seminare. To je za pohvalu, jer oni nemaju slobodu, a ni finansija da podignu ovu temu na viši nivo. Jedan od tih načina je konkurs za nastavnike Saznali na seminaru primenili u praksi. Za one koji ne znaju, ovo je konkurs za nastavnike na kome mogu da pokažu šta su naučili na seminaru i kako su to primenili u svom radu, odnosno pokušaj ZUOV-a da obezbedi da se naučeno na seminarima ne završi na samim seminarima.

Ono što želim da izdvojim kod ovog konkursa je to da predstavlja jedini zvaničan način da se izmeri kvalitet seminara. Nećemo da kažemo da je idealan način, ali drugi ne postoji. Nadam se da ćemo se svi složiti da su evaluacioni upitnici smešan način provere kvaliteta seminara. I ako pogledamo statistiku nagrađenih na ovim konkursima od 2011. godine do sada videćete veliku zastupljenost onlajn seminara. Iako akreditacionu komisiju prolazi veoma mali broj onlajn seminara, a veoma mali broj i uspeva da se realizuje po ovim uslovima, procenat zastupljenosti kao najboljih seminara je velik.

Ako imamo statistiku da je za ovih pet godina bilo preko 1500 različitih seminara, od toga maksimalno 50 onlajn, ovo su neverovatni rezultati. Ovo samo znači da je onlajn stručno usavršavanje mnogo kvalitetnije od onog u učionici.

Posebno, ako pogledamo ove seminare videćete da su tri nagrade otišle OKC seminarima i to tri puta nagrade za drugo mesto. A jedan od najvećih paradoksa je što je nagradu za 2. mesto 2015. godine dobila učesnica sa seminarom Nastava u oblaku, koji nije akreditovan.

Ne želim preterano da ulazim u dublju analizu, sami možete zaključiti u kom pravcu treba da ide stručno usavršavanje. Pored svih okolnosti, kvalitet seminara uvek dođe do izražaja. Iako su neki seminari van akreditacije, učesnici ih pohađaju jer znaju da prepoznaju kvalitet. Neki elementi i u novom Pravilniku o SU su poboljšani, sada i zvanično pravilnik „vidi“ onlajn seminare, ali sa druge strane opet je otvorio mogućnost da zaposleni u Ministarstvu prosvete i pratećim institucijama mogu da budu realizatori. O tome ću pisati poseban tekst kao i o savetnicima i inspektorima iz ŠU koji realizuju seminare i kako ih prodaju direktorima.

Nadam se da će nadležni primetiti ove pravilnosti i da će shvatiti da nastvnici žele da se stručno usavršavaju, ali žele sami da biraju seminare, da ih pohađaju dinamikom kakva njima odgovara i da ako plate za njih dobiju i satisfakciju u školi. I da ne vredi sklanjati kvalitet … kad tad on dođe do izražaja.

Drugog načina nema.