67/980 1

Možda se pitate kakve su ovo brojke u naslovu? Radi se o seminarima, odnosno programima stalnog stručnog usavršavanja nastavnika u Srbiji koji se nalaze u Katalogu za naredne dve školske godine. Ovo je približno standardan broj akreditovanih seminara … i u prethodnim akreditacionim ciklusima brojka je bila nešto manja od 1000. Ovo je stvarno impozantna brojka, nastavnici u Srbiji imaju odličan izbor, pa valjda od 980 seminara ima nekoliko koji nam odgovaraju 🙂

Ne realizuju se svi seminari, mnogi se nikad ne ponude iz različitih razloga, ali većina se realizuje makar jednom. Kao i prethodnih godina, i ove su najveći broj seminara ponudili Regionalni centri za stručno usavršavanje zaposlenih u obrazovanju. To je odlično, jer su to institucije koje imaju potrebnu logistiku, koje su ponudile nastavnicima podršku, a nastavnici su onda napravili seminare. Osim RC, veliki broj seminara imaju i izdavačke kuće. I to deluje logično – ako su u stanju da organizuju pisanje udžbenika, pretpostavljam da imaju i potrebnu podršku da omoguće autorima i realizatorima seminara da svoja znanja podele sa nastavicima.

Ono što me u ovoj priči zabrinjava, i to svake godine sve više i više, je broj onlajn seminara. Ova prva cifra u naslovu je broj onlajn seminara u Katalogu za naredne dve godine. Kada bih vam rekao da je ovo čak i dobra brojka u odnosu na prethodne godine, ne biste verovali, je l’ da? 🙂 Ali, tako je, ova brojka raste, ali previše sporo. Ova brojka je posebno mala ako uzmemo u obzir da najviše onlajn seminara nudi Obrazovno kreativni centar (16), koji se profilisao kao centar za podršku nastavnicima da kreiraju i realizuju onlajn seminare i „AKME“ organizacija koja je specijalizavana za oblast zdravstvene zaštite i prevencije (10). Ako ove dve organizaicje imaju 26 seminara, ostaje 41 onlajn seminar i samo nekoliko organizacija koje se time bave (Abakus 4, UPIS 3, Katerdra 5 …).

Ne znam zašto se autori i realizatori seminara ne opredeljuju za ovu vrstu stručnog usavršavanja, jer deluje nam logično kada pogledamo u kom  pravcu ide neformalno obrazovanje u svetu, a u poslednje vreme i formalno. Zašto mi bežimo od korišćenja onlajn resursa kada je to velika prednost i u svetu standardan način neformalnog obrazovanja. Nekako se kod nas (a koliko pratim, i u HR) beži od upotrebe tehnologije u obrazovanju, nekako oni koji to treba da afirmišu i kanališu korišćenje računara, telefona … zanemaruju ovu pojavu i drže se tradicionalnosti.

Pokušaću ovde da analiziram razloge, više da otvorim neka pitanja, a vi sami procenite zašto je to tako.

Možda ima malo onlajn seminara jer je to novina i nepoznanica?

Ne, bar ne na našim prostorima i u stručnom usavršavanju nastavnika. Još od 2009. g. MS je sa PIL seminarima pokrenuo ovu vrstu stručnog usavršavanja, a nakon toga mnogi autori su krenuli da prave seminare i to baš seminare za rad na sistemima za onlajn učenje. Znači da je ovaj način zastupljen, mada možda je 7-8 godina na našim prostorima malo da se nešto prihvati 🙂

Bio je problem oko Pravilnika o SU, koji uopšte nije video ovaj sistem SU, ali poslednjim pravilnikom to je izmenjeno i sada su onlajn seminari prepoznati i definisana su pravila po kojima treba da se realizuju. Možda pravila nisu idealna, treba ih promeniti u nekim delovima, ali makar su tu, pa se možemo nečim rukovoditi.

Možda autori i realizatori nemaju znanje i veštine za kreiranje i vođenje ovakvih seminara?

Pa, ne bih rekao ništa više nego kada je reč o seminarima u učionici. Odnosno, za onlajn seminare potrebno je mnogo više veština ili bar mislimo da je tako. I za seminare u učionici je potreban kvalitetan rad i vrhunska veština u komunikaciji, vizuelizaciji, moderaciji … samo što mi nastavnici smatramo da kad već predajemo u učionici možemo i nastavnicima na seminaru isto tako 🙂

Za onlajn seminare potrebno je odlično poznavanje rada na računaru, poznavanje didaktike onlajn učenja, poznavanje najmanje desetak onlajn servisa za kreiranje obrazovnih resursa, poznavanje načina komunikacije na internetu, onlajn moderacije … i još mnogo veština koje se razlikuju od onih u učionici. Pretpostavljam da je jedan od velikih razloga malog broja onlajn seminara ovaj faktor …

Možda je organizacija ovakvih seminara drugačija?

Definitivno jeste drugačija. Za dobru organizaciju onlajn seminara neophodna je dobra logistika i dobro organizovana institucija. Ne računajući da je prilikom izrade seminara potreban i dizajner, montažer, ‘mudler’ (ako se koristi ova platforma), lektor … potrebna je ozbiljna tehnička i poslovna administracija. Mnoge organizacije nemaju razvijenu ovakvu podršku, a jedna ili dve osobe ne mogu da budu sve što je potrebno za organizaciju onlajn seminara.

Možda su komisije ZUOV rigoroznije za akreditaciju?

Ovo ne znam, ne mogu baš da dam nikakvu ocenu komisijama ZUOV-a. Ali statistika kaže sledeće: na konkurs je prijavljeno ukupno 1326 seminara, a akreditovano je 980, što znači negde oko 74%. Od toga je onlajn seminara prijavljeno 107, a akreditovano 67, što je oko 62%. Manje, ali to ne znači da je ZUOV bio strog za onlajn seminare … možda zbog svih dodatnih stavki koje zahteva ovakav vid SU, organizacije nisu mogle sve da ispoštuju.

Možda su onlajn seminari manje isplativi?

Ovo je sad već stvar autora i organizacije. Premalo je seminara na tržištu da kažemo da tržište može diktirati neku cenu onlajn seminara.  Ako pokušamo da napravimo neku računicu sa istom cenom po učesniku seminara koji se realizuje onlajn i seminara u učionici doći ćemo do brojki da je sat vremena realizatora koji uživo realizuje seminara duplo više plaćen (odnosno 2,25 puta) u odnosu na sat vremena realizatora koji seminar realizuje putem interneta.

Možda su onlajn seminari skupi ili komplikovaniji za učesnike?

To da, i te kako. Zanemarićemo činjenicu ko plaća seminare (nastavnik ili škola), prilikom seminara u učionici trošak škole je kotizacija seminara. Odnosno, nastavnici se organizuju pa daju novac za sendviče i sok, ali to je za njih, svakako bi tog dana nešto jeli 🙂 Nemaju nikakve troškove, sertifikat dobiju odmah. Sa druge strane, za onlajn seminar, pored troška kotizacije seminara, škola treba da plati i put nastavnicima da idu na završni ispit i dnevnicu nastavnicima za taj dan (uzmimo za primer da se to stvarno plaća, jer tako treba i da se završni susret realizuje u nekom većem gradu). To je dodatni trošak za školu i putovanje za nastavnika i plus putovanje. Učesnik jednog onlajn seminara radi na seminaru 24 dana (OK, nije svakog dana na seminaru, ali u zavisnosti od zahteva seminara, može biti i skoro svaki dan) i nakon toga čeka završni susret i putuje da radi test i dobije sertifikat. A pored svega toga može se desiti da ne stekne uslov za sertifikat ako ne osvoji određeni broj bodova.

Ovde je jasna razlika i šta je za učesnike seminara primamljivije (mada ovo nije generalno, zavisi ko šta voli).

Ovo je nekoliko MOŽDA stavki, vi slobodno možete dati odgovore na ova pitanja i složiti se ili ne sa mojom analizom.

Ali da zaključimo … !!!

Ono što je očigledno u onlajn stručnom usavršavanju je da na onlajn seminare idu nastavnici praktičari, oni koji žele da rade, da nauče nešto, steknu iskustva i kvalitetno znanje. Ovo takođe ne znači da su svi offline seminari oni na kojima se presedi, pročita novina i potpiše za sertifikat … kao ni to da su svi onlajn seminari aktivni i dobija se kvalitet, ali na osnovu iskustva koje imam … tako je. O kvalitetu onlajn seminara i rezultatima pisao sam u tekstu koji statistički pokazuje da su rezultati onlajn seminara bolji od seminara u učionici.

Ma koliko seminari u učionici budu kvalitetni, ne mogu se uporediti sa studioznim načinom rada na onlajn seminaru. Na platformi smo oko mesec dana, sami sebi definišemo dinamiku kada želimo da radimo i da bukvalno radimo. Pratimo sadržaj seminara, istražujemo, analiziramo, pravimo materijale koje odmah koristimo u nastavi … jednostavno neuporedivo je. Onlajn seminari (ali pravi kvalitetni onlajn seminari, ne pdf i ppt fajlovi) su seminari koji nude potpuno durgačiji pristup stručnom usavršavanju. Nadam se da će više organizacija ulagati u svoju logistiku da može da pravi i realizuje onlajn seminare a da MP nađe način da pomogne da to ide mnogo brže.

Najrelavantnije istraživanje bi bilo ono u kojem bi nastavnici koji su prošli i jednu i drugu vrstu stručnog usavršavanja ispričali svoje utiske … Kakvi su vaši?