I ovog jutra došla sam u školu pre ostalih, samo što je padala kiša. Godina je već zakoračila u jesen. Kiša je padala i tako svakog dana krila suze sa lica mojih vršnjaka koji su delili sudbinu sa mnom. Gledam iz prikrajka ta tužna, nevina lica i ona otuđena bez trunke empatije, sažaljenja, bez i malo griže savesti, duše. Gledam sve ono što sam i ja proživela i osećam se beskorisno dok samo stojim tu i ne mogu ništa da uradim i kažem, jer me ne bi čuli. Jer ovo nisam ja, samo jedan oblik mene. Ja sam bila žrtva nasilja u školi, a sada sam ništa više nego običan duh.
Oh evo Ivice. Hoda pognute glave i sjajem u očima koji najavljuje suze. Već je spreman da isprazni džepove i starijim učenicima da ono malo novca i užine što je imao. A zašto? Zato što je Rom, zato što je druge nacionalnosti. Mali Ivica je izgubio novac i užinu, dobio po neku ćušku i beskrajan spisak uvreda. Mali Ivica bio je drugačiji i bez prijatelja. Stigla je i Emina, niska i krupna devojka. Ponovo su je vređali, povređivali, dobacivali joj , „debela“ , „krme“, „Pogledaj kako si debela kao svinja, a ne jedeš svinjetinu!“. Ništa nije rekla, ni ovoga puta, ćutala je i dopustila da gaze njenu ličnost i veru. I to samo zato što je drugačija i zato što veruje u drugog Boga. A tu je i Darko. Gledam kako ga presreće grupa mladića. I pada prvi šamar, pada pesnica, pada i Darko. Ostali ga šutiraju, pljuju, psuju. Neke cure dobaciju, kikoću se, slikaju, snimaju. Momci dobacuju „Udari ga, nabodi ga, ubi ga!“. Darko ćuti i tiho se grči izranjavan. Gužva se rasčistila, ostao je samo Darko, okupan sopstvenom krvlju, nemoćan i bezvoljan da ustane. Jedna devojka ga preskače kao da je obično smeće.
A zašto? Zato što nije kao i svi oni, zato što ne glumi ono što nije, zato što je druge seksualne opredeljenosti. Darko zatvara oči, a ja vičem na njega upozoravajući ga da to ne sme da uradi. Ali on me ne čuje, on me ne sluša. Govorim mu da se bori, ali znam da ne može, da nema sa kim. Da nema podršku, zaštitu, snage. I šta je uradio? Odustao je. Odustao je od sebe, svojih snova, dostojasntva, žitova. Darko je izgubio život. I ja sam. I ovaj dečak pored mene i onaj tamo i ona devojčica. Ne vidite ih jer ne možete, jer vas nije briga. Nas nije ubila bolest, nas nije udario automobil, nas su ubili naši vršnjaci.
A ti čitaoče? Da li vidiš u kakvom svetu živiš? Da vidiš strah i mržnju? Da li vidiš otuđenost, da li vidiš ono što bi, ako već nije, tebi moglo da se desi? Ako vidiš, probudi se! Prijavi nasilje, spasi život.
Ranđelović Katarina, učenica IV razreda ETŠ Bor
Pingback: Талентом против насиља