Koliko košta jedan zadatak? 1

Ne znam da li pratite priču o reformi i usavršavanju nastavnika, kolega u Hrvatskoj, ali pretpostavljam da ste možda makar kroz neku novinsku vest čuli nešto o tome. Ja ne znam detalje, ali znam da je izraz reforma obrazovanja omiljen i kod nas i kod komšija, makar na nivou onih koji donose odluke. Kod nas koji smo u učionici se to nekako teže prima. Prateći puno kolega iz Hrtvatske i ono što se u njihovom obrazovnom sistemu dešava, primetio sam da je jedan deo te reforme i učešće na onlajn obukama na Carnetovom sistemu za učenje. To je sasvim OK, i kod nas ima sličnih pokušaja da to organizuju zvanične institucije, ali ni kod njih ni kod nas to ne funkcioniše onako kako je zamišljeno. 

Ali, neću sada o kvalitetu i organizaciji tih obuka, već su mi za oko zapale dve informacije koje su se provukle kroz društvene mreže, a tiču se onlajn obuka hrvatskih nastavnika. Ja ću izneti neka svoja zapažanja, a nadam se da će me kolege iz Hrvatske dopuniti ili ispraviti ako sam nešto loše razumeo. Ono što je očigledno je to da postoji određeni otpor nastavnika po pitanju ovih usavršavanja. Ne znam detalje, da li im je to obavezno (ali prema njihovim pisanjima izgleda da jeste obavezno), ali mnogi se ne snalaze sa ovim sistemom. Slično kao i u Srbiji, ništa se to ne razlikuje. Puno je bilo komentara da su zadaci previše teški i da moderatori ozbiljno rade svoj posao i vraćaju učesnike da sve urade kako treba. To je možda OK, ali su se onda kolege dosetile 🙂

Prva informacija koja mi je zapala za oko je to da je neko od učesnika uradio sve zadatke sa tih obuka i javno ih postavio na internet. Mislim da je to bilo u nekoj FB grupi, ali u svakom slučaju, sve rešenja su bila na internetu. Ovo je izazvalo različite komentare, ali u svakom slučaju, ako probamo da napravimo paralelu sa našim učenicima, postavlja se pitanje da li bismo to dozvolili. Odnosno, da li bismo sa odobrenjem gledali na učenike ako bi oni javno objavili rešenja naših zadataka. Pretpostavljam da je koleginica koja je to postavila imala svoje razloge da to učini, ali neću zalaziti u motive. Mi koji organizujemo onlajn stručno usavršavanje znamo da kolege međusobno razmenjuju radove i komuniciraju, što je i u redu ako kasnije sami urade svoj zadatak. Ali, ako učenike učimo da ne prepisuju, šta možemo da očekujemo ako se mi tako ponašamo? 

Druga pojava me je mnogo više iznenadila. Ne znam ni koliko je tačna, ali na društvenim mrežama se pojavila informacija da neki vredni učesnici naplaćuju izradu zadatka 200 kuna (oko 3000 dinara). OK, meni to deluje sasvim OK da neko vrednuje svoj rad i da ga prodaje. E, tu je došlo do raznih komentara. Sa jedne strane su oni koji smatraju da nije u redu da neko prodaje zadatke i da neko drugi to kupuje, a sa druge su oni kojima je to OK. I u Srbiji i u Hrvatskoj plate nastavnika su male, niske u odnosu na ostale profesije. To nam jako smeta, jer smatramo da naši poslodavci ne cene naš rad. Želimo da se intelektualni rad vrednuje, ali često se bunimo kada neko želi da naplati svoj rad, makar to bilo i rešenja zadatka ili neka druga intelektualna usluga. Za konkretno ovaj slučaj – usavršavanja nastavnika, ne smatram da je u redu da se „kupi“ rešenje zadatka i na taj način završi onlajn seminar, ali, sa druge strane, smatram da je potpuno u redu da neko ponudi svoje usluge i proizvode na tržištu. Ako van nastave držimo časove učenicima, zašto ne bismo naplatili prezentaciju, zadatak, video klip za nastavu ili možda celu pripremu za čas? 

Znamo da kolege u školi često razmenjuju pripreme za čas. Pogotovo između mentora i pripravnika ili kolega koji realizuju časove istog predmeta u istom razredu. Ima i slučajeva da kolega koji ima pripreme za celu godinu za jedan razred, a ne predaje ove godine tom razredu, sve prosledi kolegi koji ove godine predaje tom razredu. OK, to je solidarnost i to je sasvim u redu, ali sa druge strane potpuno je legitimno i da naplatimo te svoje usluge, odnosno intelektualni rad. Ako želimo da država ceni to što radimo i da nas plati više, zašto ne bismo i tržištu ponudili taj svoj intelektualni rad. Možda neko želi da kupi npr. moj kontrolni iz matematike. 

Ako realno sagledamo situaciju i ako je meni potrebno nekih dva sata da napravim kontrolni ili pismeni zadatak za učenike, zašto ne bih sebi kupio ta dva sata? Naravno, ako mi tržišna cena odgovara i ako verujem autoru zadataka. Ili ako mi je potrebno 4-5 sati da napravim neku PowerPoint prezentaciju za svoj čas, rado bih sebi uštedeo to vreme i kupio materijal koji bih koristio na času. Zar ne plaćamo već neke internet usluge i koristimo ih u svom radu? Često plaćamo za softvere ili čak plaćamo dodatni prostor na gmail-u (gugl disku) da bismo mogli da postavljamo sadržaje i delimo ih sa učenicima. Da ne pričam o tome da mnogi nastavnici kupuju papire, kartone, materijale, kako bi upotpunili svoj čas, donose svoje makaze, bojice i svašta još i to koriste u nastavi. To nam nije teško da platimo i donesemo u školu, ali je veoma diskutabilno da platimo nečiji intelektualni rad. Seminari su jedan model intelektualnog rada koji je naplativ, ali moramo biti otvoreni i za ostale oblike. Ako fotografi naplaćuju svoje digitalne fotografije, biznis konsultanti svoje vreme na Skajpu, projekt-menadžeri svoje projekte, zašto mi ne bismo mogli da naplatimo svoju video lekciju, prezentaciju ili pripremu za čas? 

Mislite o tome 🙂