Subota prepodne, početak malo ranije nego kada bismo išli na seminar u školi, ali OK, u kući smo pa nije strašno. Ali, onda su usledila 3 sata monotone priče sa slajdova prepunih tekstova … i kraj. „Zadatak nam pošaljite imejlom u naredna 3 dana.“ Stiže sertifikat sa 16 sati stručnog usavršavanja. Ali, idemo redom …
Svakome treba usavršavanje i, logično, biramo ono što nam treba.
Pedagoški kolegijum je odabrao ovaj seminar iz dva razloga. Prvi je naslov seminara, jer je stvarno dobar i prikazani sadržaji u katalogu su ono što nam treba, a drugi je to što je cena spuštena sa 4000 dinara, na 2100 dinara. Da, tako je, snižena cena za 2000 dinara. Seminar koji je akreditovan kao seminar u ustanovi, realizuje se kao vebinar zbog loše epidemiološke situacije. To nije veliki problem, jer onaj ko hoće i zna, može da se potrudi da dobro simulira seminar preko Zoom-a ili Google Meet-a. Za to treba malo više informatičkog znanja, kao i znanja iz onlajn didaktike. Na žalost, to ovde nije bio slučaj.
Poziv za seminar, prvi kontakt je stigao 15 minuta ranije. To je OK, nema potrebe ranije. Ali, mene su pustili na vebinar 10 minuta nakon početka. Izgleda da je admin morao sa skuva kafu. 🙂 Naravno, ništa strašno, dešava se, mada ne znam ni zašto je podešeno da admin odobrava ulaz, moglo je to automatski.
Ko je uopšte na tom vebinaru?
Pored mene, na vebinaru je još jedna koleginica sa uključenom kamerom, dok su ostali, njih preko 40, isključili svoje kamere. Bilo je učesnika iz nekoliko škola. Na vebinarima uglavnom ostavljam kameru uključenu, jer znam da to znači predavaču – ipak je drugačije kada se nekom obraća nego kada priča crnim pravougaonicima sa imenima. Takođe sam očekivao i određenu interakciju, komunikaciju, pa je logično da me ljudi vide. Međutim, ovde izgleda da predavaču (prvom, a kasnije i drugima) to nije smetalo. Pričao je slično kao Bogdan Diklić u filmu Lajanje na zvezde. Nigde nikog. Odnosno, možda su ljudi bili pored računara i slušali, ali to nikad nećemo saznati.
Predavač je profesor sa univerziteta, u penziji. Pričao je sat vremena bez pauze, čitajući sa slajdova. Ni jedna slika, grafikon, dijagram … bukvalno ništa, samo puki tekst na plavom slajdu, dizajn MS PowerPoint ’98. U jednom trenutku sam pomislio da je skrivena kamera ili neki eksperiment, da bi predavači videli kako ćemo reagovati. Ali nije 🙁
Dočekali smo kraj predavanja prvog predavača.
Nakon sat vremena, smena predavača, bez ikakve interaktivnosti. Ništa ono: „Je l’ ima neko neko pitanje, da nešto kaže, da pita, prokomentariše …“ Ne. Ma koliko sam se trudio da slušam šta je predavač pričao, i ponešto čitao sa slajdova, evo danas se ne sećam ničega. Ali, bukvalno ničega. Ili je za mene ovo trebalo da bude po IOP-u ili ja očekujem nešto potpuno drugačije od stručnog usavršavanja.
Drugi predavač bila je pedagogica iz škole. Priča je bila mnogo bolja, slajdovi za nijansu zanimljiviji, ali i dalje isti princip. Bez interaktivnosti, samo jednosmerna priča, takođe od sat vremena. Moram da priznam da sam nakon nekoliko minuta morao da napravim pauzu, a kada sam se vratio … nisam mogao da pristupim. Zahtev koji sam poslao je bio na čekanju oko 15 minuta. I to uz insistiranje našeg koordinatora iz škole da puste nas nekoliko koji smo čekali. I urodilo je plodom tek kada je poslat SMS.
Znači, moram da ponovim: Slali smo SMS organizatoru da odobri ulaz nekima koji su se izlogovali.
Nakon sat vremena predavanja drugog predavača, kreće treći. Naravno, i dalje ne postoji pauza. Samo se smenjuju predavači koji rade na isti način. Treći predavač je takođe pedagogica iz škole i ona isto predaje kao prvi predavač. Monotona priča sa 42 slajda prepuna tekstom. Nema kraja mučenju. Ona je u jednom trenutku pitala da li ima neko nešto da pita, ali to onako usput, izgleda sa namerom da niko ne čuje i odmah je nastavila da priča. Uopšpte nije sačekala da se javim (a hteo sam). Deluje kao da joj je to izletelo. Ja se nešto trudio, makar da skenem pažnju, da ne bude da mi subota ujutru prođe ovako. Slušao sam šta predavačica priča i postavljao linkove sa tom temom, što niko nije primetio. Na kraju je predavačica primetila i pitala da prokomentarišem … a ja sam u stvari samo tražio sajt koji je pominjala, ali nismo dobili taj link.
OK. Već razmišaljam šta da radim još 5 sati na ovom vebinaru …
Ali, tu je kraj. I to je to. Tačno u 12 sati završila se tročasovna monotona priča. Svaki predavač po jedan sat i to je to. Dobili smo zadatak da pošaljemo imejl sa nekim problemom na koji smo naišli i načinom na koji mi to rešavamo i to je to. Ja sam imejl poslao, ali naravno nisam dobio nikakvu povratnu informaciju da li je to dobro, da li je loše, da li je uopšte neko pročitao. I to je seminar za koji smo dobili 16 sati stručnog usavršavanja.
Kako smo uspeli tehnologiju da iskoristimo da unazadimo i ono što je bilo loše?
Možda vam deluje čudno ovaj naslov, ali je tako. Mi u OKC-u, kada smo mi primetili da se sve više pojavljuju seminari u ustanovi kod kojih je slična ovakva situacija (skraćeno vreme, jedan umesto dva predavača, čitanje sa slajdova, bez interakcije … ), krenuli smo da pravimo onlajn seminare. Tu smo probali da postavimo kvalitet, da uvedemo aktivno učešće učesnika i da ne delimo sertifikate bez nekog rada. Naravno, ni naši onlajn seminari nisu idealni, ima tu propusta, ništa nije idealno, ali napravili smo pomak.
Za to smo iskoristili tehnologiju, koja nam je, pored kvalitetnih nastavnih sadržaja, pomogla do tog nivoa da možemo da znamo kada sa kog računara se učesnik prijavio na seminar, šta je radio, koliko dugo je radio, da li mu je neko pomagao. Sve je moguće … kao u učionici, samo ako hoćete to da pratite. Tehnologija je počela da se koristi da unapredi seminare i sistem stručnog usavršavanja. I to ne samo kod OKC-a, nego su još mnogi drugi organizatori krenuli u ovu akciju. Naravno, nije lako, jer za jedan dobar onlajn seminar potrebno je od 4-6 meseci izrade.
Zatim su došli vebinari. I sasvim OK, ZUOV je odobrio da se seminari iz ustanova prebace u onlajn prostor, jer su okolnosti tako nalagale. Mnogi organizatori nisu želeli da idu u tom pravcu, jer su znali da to ne može da se prepiše samo tako. Jer ono što sam pričao u učionici ne mogu sada samo da pričam u kameru. I to je sasvim pošteno. Ali, neki organizatori su krenuli to da rade. I sada bukvalno imamo situaciju, da su oni seminari iz učionica na kojima smo se nervirali vikendom, prešli u onlajn prostor i napravili još goru situaciju. Onako smo dolazili u školu i ako je seminar loš, mi smo komunicirali međusobno. Razmenjivali neke informacije, diskutovali o nekoj temi, makar i ogovarali predavače … a ovako, ni to ne postoji.
Ovo je klasičan primer kako tehnologija može da unazadi nešto što ni uživo nije bilo dobro. Naravno, za to nije kriva tehnologija, nego loše korišćenje tehnologije. Na žalost, seminar na kome sam bio je dokaz da za onlajn prostor mora onlajn didaktika, druga odgovornost i prevashodno dobra namera.
Ovako se ruši sistem stručnog usavršavanja.
Nakon ovog seminara ostao je osećaj da su nam predavači uzeli ta tri sata u subotu ujutru (mada možda nekom i nisu, pitanje je ko je bio na Zoom-u) i nakon toga još 15 minuta dok smo poslali imej. I popunili evaluacioni upitnik. Ostaje utisak da ih je bilo baš briga da li pričaju ljudima ili avatarima, a to dokazuje da nemamo ni povratne informacije o poslatim imejlovima. Ako se pitate kako se uništava neki sistem, e ovo je očigledan primer. Nastavnici, stručni saradnici, vaspitači, direktori i ostali zaposleni imaju apsolutno pravo da kritikuju ovakvo stručno usavršavanje.
Naravno da nisu svi seminari ovakvi, ali ono što vidim i čujem, previše ih je. I tu neće moći MP ili ZUOV da pomognu, to moraju organizatori da promene. Ne znam koja je njihova motivacija da realizuju ovako seminar. Ako je novac, onda je OK. Ja ne znam tačno kakva je finansijska kalkulacija ovog seminara, ali za sat vremena rada sigurno nije loše.
Ali, novac tu treba da dođe kao nagrada za plemenit rad koji predavač na seminaru treba da ima. Prenositi znanje i pomagati kolegama koji će to znanje da dalje primene u radu sa učenicima je poseban nivo zadovoljstva. I, ako sve to ima uspeha, pa šta ćete više u svojoj karijeri?
Nije nama niko drugi kriv za stanje u našem sistemu obrazovanja. Možemo razumeti škole, da nemaju informacije o seminarima, jer kada pogledam rezultat na ZUOV sajtu za ovaj seminar, ocena je 3,7. A znam da smo mi sada njih ocenili ocenom ispod 2, pa ne znam kako imaju ovako visoku ocenu. Jednostavno stvar je u ljudima … kako u organizatorima seminara, predavačima, tako i u učesnicima. Ako tu ne radimo kako treba … kako ćemo raditi u učionici?
U ovom tekstu nisam navodio koji je seminar u pitanju jer nije cilj da kritikujem direktno nekog posebno, već da ukažem na nešto što se dešava u našem sistemu. Možda ste ovo i znali, ali ima i onih drugih koji ovaj posao rade pošteno i kako treba, a ovakva pojava utiče na svest zaposlenih prema stručnom usavršavanju. I samim tim na želju za stručnim usavršavanjem i napredovanjem.