Neki od događaja su malo izmenjeni, kao i likovi, odnosno uloge pojedinih aktera zbog anonimnosti. Ali, u svakom slučaju, u akciji je učestvovalo nekoliko kolega, tako da ne mogu celu zaslugu da preuzmem na sebe.
Bio je četvrtak, a sutradan petak, poslednji dan radne nedelje …
Kako mi je sin školarac, sasvim slučajno sam čuo neke priče kako će neki učenici sutradan pokušati da u školu unesu nešto veoma opasno. Nisam mogao da saznam šta bi to moglo da bude, ali tajanstvenost je bila velika i nije mi bilo svejedno. Pokušao sam da ispitam „izokola“ o čemu se radi i nisam uspeo da saznam, ali sam sumnjao na ono najgore. 🙁
Sutradan nisam imao prvi čas, ali sam otišao na vreme u školu i razgovarao sa dežurnim nastavnicima i upozorio sam ih na ono što sam čuo. Jedni su mislili da to nije ništa, dok su se drugi zabrinuli kao i ja. Na prvom školskom odmoru sam primetio da se određena grupa učenika nešto tajno dogovara. Znamo da su to učenici koji umeju da prave probleme i znam ih sa TikTok-a, jer su tamo aktivni, pogotovo u tim ekstremnim izazovima koje izvode i snimaju. Naročito mi je bilo sumnjivo to što su se sa njima dogovorale i devojke koje inače ne pripadaju tom društvu. Namerno sam prošetao pored njih, onako neobavezno, da čujem o čemu pričaju i samo sam uspeo da čujem nešto kao: „Znači, za sledeći odmor sigurno, napravite mi zaklon … „ (ovo će se kasnije ispostaviti kao diverzija). Nakon toga nisam imao drugi izbor nego da obavestim školskog policajca o svemu što sam čuo.
Pokušali smo da se organizujemo što bolje
Razmišljali smo šta sve to može da bude, o čemu se radi, jer do sada nismo imali takvu situaciju. Posebno nas je uznemirilo to što nam je koleginica, koja inače radi u nekoliko škola, rekla da su u jednu od tih škola učenici doneli neku kiselinu i da su prskali rančeve druge dece. Ti rančevi su se raspadali i učenicima su ispadale knjige. Nije nam bilo svejedno.
Da bismo nekako na vreme saznali šta se dešava, obavestili smo pedagoga, koji je pozvao neke učenike u svoju kancelariju, na neobavezni razgovor. Cilj nam je bio da pokušamo da saznamo šta se dešava. Pedagog nije ništa uspeo da sazna, ali nam je rekao da je razgovor bio baš čudan i drugačiji od dosadašnjih razgovora. Dva učenika, koji se smatraju za veoma pristojne učenike, su bili uplašeni i nervozni, nisu ništa pričali. Treći je odgovarao i na njihova pitanja, ali nije ništa konkretno rekao, samo nešto uopšteno. To nas je još više zabrinulo i uznemirilo, bilo je očigledno da se sprema nešto veliko.
Krenuo je veliki odmor …
Zvonilo je za početak velikog odmora. Rasporedili smo se na svim spratovima, a školski policajac je bio negde pored ulaza u školu. Sve je bilo normalno do jednog trenutka kada su učenici na mom spratu počeli da se okupljaju u jednu veću grupu. To se desilo veoma brzo, očigledno je da je bilo dogovoreno i svi su napravili veliki krug. Kolega koji je bio najbliži toj grupi, je pokušao da vidi šta se dešava, probijao se kroz masu da može da vidi o čemu se radi. Ja sam gledao u tom pravcu i kolega se najzad probio do centra grupe. Video je da su učenici listali neki časopis i komentarisali neke slike u časopisu … ništa opasno. U tom trenutku sam slučajno skrenuo pogled na drugu stranu i video dvojicu učenika kako se nešto dogovaraju. Jedan od njih je iz svog ranca izvukao nešto i tajno to dodao drugom učeniku. Nisam dobro mogao da vidim o čemu se radi, ali je nekoliko puta bljesnuo metalni okvir, pa je bilo očigledno da se radi o nekom metalnom predmetu ili predmetu sa nekim metalnim delovima.
Krenuo sam prema tom učeniku, koji je pokušao da se udalji brzim korakom, ali sam ja potrčao i kada sam video da je iz jakne izvukao neki predmet, bacio sam se i uhvatio ga za ruku. Srce mi je jako lupalo, bio sam veoma uzbuđen, ali sam uspeo da mu iz ruke otmem tu opasnu napravu i sada sam je držao u svojoj ruci. Brzo su se svi okupili i došao je policajac koji je uspeo da ostale učenike pomeri od centra događaja. Sve se odvijalo veoma brzo i nakon nekoliko sekundi policajac mi je rekao da mu lagano dodam uređaj i da će se on dalje pobrinuti za sve. Nije mi bilo svejedno, ali već me je prošao strah i osećao sam se kao heroj. Ustao sam i predao policajcu MOBILNI TELEFON. Svi smo odahnuli jer sada smo bili sigurni, mobilni telefon je u pravim rukama, nije više kod učenika.
Tu nije kraj …
Ovo je bio prvi slučaj u našoj školi nakon oduke radne grupa da te opasne naprave ne smeju da se koriste u školi. Odnosno, prvi zabeležen, možda nam je nekad promaklo korišćenje, ali nismo čuli ni da je u drugim školama bilo sličnih incidenata. Dobro je da smo reagovali i da smo sprečili tu tehnologiju da ugrozi školu i uopšte obrazovni sistem. Moram priznati da nije bilo jednostavno, ali možemo reći da smo se poneli kao pravi heroji i uspeli smo da sprečimo opasne događaje.
U školama ne postoji drugi sistem odbrane od tih opasnih naprava i dobro je da je to rešeno na najbolji mogući način, da ih zabranimo. Jednostavno, poučeni istorijskim događajima kada su knjige bile opasne i spaljivane na trgovima, rešili smo da na taj način sprečimo i upotrebu telefona u školama. Ova naša zajednička akcija nas je navela da se još bolje organizujemo i evo već pregovaramo sa donatorom da kupimo vrata za detekciju metala, da nam se ne desi da se u školu provuče još neki mobilni telefon. Nadamo se da ćemo imati uspeha, pa ćemo predložiti i nadležnima da se u svakoj školi uvedu takva vrata.
Ipak … ako nešto ne znamo da rešimo, najbolje je da ga ukinemo.
Sve koji žele da postave pitanje u kojoj školi se ovo desilo i u kom gradu, savetujem da ne pitaju. Ovo se desilo u jednom paralelnom univerzumu u kome su u školama problem upotrebe i korišćenja mobilnih telefona na časovima rešili tako što su ih zabranili. Sva sreća pa je to u nekom drugom univerzumu.